Natašina Čitaonica

  Da li ste se ikad zapitali ko su ti likovi što prelaze na crvenom na semaforima uz strašnu škripu guma? Ko su ti ljudi koji žive u našem komšiluku na poslednja tri sprata zgrade? Da, oni za koje vam je komšinica rekla da je bolje da se sklanjate ako ih sretnete na hodniku? Kako izgleda taj paralelni svet u kome žive i šta zapravo stoji iza afera, laži, kriminala, ispiranja mozgova, doznajemo iz perspektive Dragiše, jednog od nosilaca krvotoka ovog bolesnog društvenog ustrojstva, a na čijim se periferijama toka nalaze javne figure čiji je jedini zadatak da mnjenju plasiraju upristojenu sliku stvarnog stanja.   Dragiša živi visoko pozicioniran u tom svetu, hladnokrvan je i beskompromisan. Ipak, brzo zaključujemo da u njemu mora da postoji i nešto ljudsko, nešto što pati i gnuša se niskosti tog sveta, jer su mu potrebne neverovatne količne psihoaktivnih supstanci da bi mogao da podnese kreature kao sto su Hromozom, Helijum ( sva imena su užasno slikovita, ne bih da kvarim ugođaj pr

Šta biste uradili da vam se u jednom danu desi da ostanete bez posla, dečka i stana?  Aleksandra Poter, majstor chicklit-a, ovoga puta nas vodi od Londona do Los Anđelesa u interesantnoj priči glavne junakinje Frenki na njenom putu od nervnog sloma do nalaženja svega onog što je od života želela.  Kad upozna Rajlija, koji je sušta suprotnost svemu što je mislila da joj se dopada kod muškarca, vožnja može da počne. Idealan roman za sve one koji vole lagano opuštanje uz umerenu dozu uzbuđenja smeštenu u dekor užurbanog, blistavog, a ponekad i surovog LA- a. Kao što znate, od ove vrste proze ne možemo očekivati vrhunski tekst ni mudrost, a ni da će ostaviti naročito dubok utisak ni na dan, kamoli na život.  Razlog iz kog ipak volimo da ih čitamo je u tome što nas lakom naracijom brzo izmeste u neki drugačiji svet koji manje-više pravolinijski vodi do hepienda, leptirića i šljokica. Pa se poneka svetlucava tufnica zakači i za nas. 😃 Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mre

  Ne mogu se rješiti odgoja. Naslijedio sam neprijatelje za cijeli život prije nego sam stekao ijednog prijatelja. Slušao sam kako se umire prije nego sam postao svjestan života. Uvučen sam u neke stare razmirice i sad nemam izbora. Oprost ne mogu tražiti niti dati. Toliko je jednostavno stvoriti usamljenog čovjeka. Htio bih biti luđak, čudak koji u znak prosvjeda jede cvijeće na glavnom trgu, htio bih cijelom svijetu objaviti neki nježan, nepredvidiv rat. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na ovaj link naručite zbirku poezije Horizonti Nataše Kasaš Foto: Pixababy.com

  Postoje oni koji spretno obavljaju život. Održavaju u sebi i oko sebe red. Imaju za sve način i ispravan odgovor.   Od prve odgonetaju ko je koga, ko je s kim, u kom pravcu, kuda.   Udaraju pečate na jedine istine, nepotrebne činjenice ubacuju u drobilice, a nepoznata lica u segregatore koji su im unapred predodređeni.   Misle onoliko koliko treba, ni trenutak duže, jer iza tog trenutka vreba sumnja.   A kada im egzistencija dopusti, napuštaju ustanovu kroz pokazana vrata.   Ponekad im zavidim – na sreću to je prolazno. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na link naručite zbirku "Horizonti" Nataše Kasaš, autorke bloga Lirika Foto: Pixababy

  I’m eating a little supper by the bright window. The room’s already dark, the sky’s starting to turn. Outside my door, the quiet roads lead, after a short walk, to open fields. I’m eating, watching the sky—who knows how many women are eating now. My body is calm: labor dulls all the senses, and dulls women too.   Outside, after supper, the stars will come out to touch the wide plain of the earth. The stars are alive, but not worth these cherries, which I’m eating alone. I look at the sky, know that lights already are shining among rust-red roofs, noises of people beneath them. A gulp of my drink, and my body can taste the life of plants and of rivers. It feels detached from things. A small dose of silence suffices, and everything’s still, in its true place, just like my body is still.   All things become islands before my senses, which accept them as a matter of course: a murmur of silence. All things in this darkness—I can know all of them,

  Nema ništa neprirodnije od pozitivnog razmišljanja kada živiš ovde. Taman se nasmešiš, neko te nazove budalom. Tek što prećutiš, stiže nova porcija. Vežbaš ceo dan hladnokrvnost samo da bi shvatio da bezobrazluk nema granica. Da slušaš vesti treba ti alu folija da je omotaš oko glave. Na jednoj slici su prikazana dva dinosaurusa kako posmatraju dolazak meteora uz tekst: A da probamo da mislimo pozitivno? - to je negde slika naše realnosti. Nisam od onih ljudi koji poseduju to umeće da zamagle ružne prizore na koje naiđu na putu do kuće i koje ne dotiče nesreća, tragedija ili bol bliskih i nepoznatih ljudi. Ja sam od onih koja je spremna da isteruje pravdu za drugoga, da protestuje jer je nekome učinjena nepravda, da zaštiti slabog i da stane pred silnika i onda kada nema šanse da pobedi. To je jednostavno nešto što je deo mog bića i ja sam to prihvatila. Do skoro bi me strašno bilo sramota kad mi neko kao primedbu na takve moje ispade postavi pitanje i prekor: Šta se to tebe tiče, to

Ima jedan stih u pesmi Brusa Springstina: ” In the end what you don't surrender Well, the world just strips away ”. Mnogi bi pomislili, kao što sam i ja dugi niz godina mislila, da su ti stihovi sladunjava žalopojka nad nepravdom sveta . Sada bih na te stihove samo klimnula glavom, jer iskustvo ti naprti na leđa koješta što nisi ni slutio da ćeš da nosiš. S tim prtljagom, ove reči su mi postale, jednostavno, konstatacija. Pre nekoliko dana sam uzela i svoju knjigu, da je prelistam, onako, usput, i, na sopstveni užas, primetila da bi mnoge pesme mogle da dobiju taj prizvuk ili da budu i protumačene kao jedna velika tužbalica. Zabrinulo me je to zapažanje, naročito stoga što dolazi od mene :D A, ko zna, čak i da jesu tako viđene, možda sazru njihove reči kroz vreme, pa, između t ada i sada jednom i to što sam ja napisala nekome zazvoni kao mirenje sa realnošću i suočavanje sa pravom prirodom sveta, društva i ljudi. Iz jedne sasvim lične perspektive. Kao što sam i želela da

U okviru izmene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da iz  trećeg razreda isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog - čuvenu zbirku velike pesnikinje "Tražim pomilovanje". Članovi komisije Zavoda dugo su razgovarali o najzrelijoj zbirci poezije velike pesnikinje, "Tražim pomilovanje", i zaključili da se "vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj". Ipak, razmatrajući zahtev Zadužbine, predložili su da se zbirka nađe u programu za prvi razred gimnazije, uz zaključak da bi "na ovaj način zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka". Tako glasi današnje skandalozno obaveštenje koje smo dobili od zvaničnika, koje je krajem dana preinačeno u pojašnjenje da se govori o radnoj verzij

Мене у јатима напуштају речи   Сад више нема таме у коју нисам сишо по своје злато. Наг и сиромашан падам у провалију. Све познато и драго трампих за непознато унапред славећи своју погибију.   Зидару је лако: кад му је тешко куће зида. Лекару још лакше: када је болестан људе лечи. Мени је најтеже љубави моја чиста – мене у јатима напуштају речи. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na link naručite zbirku Horizonti Nataše Kasaš

TIŠINA Svako tvoje sećanje Počinje tišinom. Ona je takođe zvuk. I šamani i naučnici tvrde da postoji Uprkos tome što je niko od smrtnih duša Ne može čuti. Nemaš nedoumica u vezi sa tim – čuo si je Kad god se med cedio sa kašike Nazad u teglu. Nevolje su stigle malo kasnije. Kad si spoznao da gudalo želje Kojim ostavljaš trag iza sebe Remeti jedinu mogućnost Večnog trajanja. Jer svaka tvoja reč Odlaže konačno razrešenje I daje skroman doprinos beskrajnom nizu Propuštenih prilika. (Iz rukopisa „Prazna gnezda“) Radoslav Milenković Klikom na link naručite zbirku Horizonti Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :        Instagram Facebook

It is said that before entering the sea a river trembles with fear. She looks back at the path she has traveled, from the peaks of the mountains, the long winding road crossing forests and villages. And in front of her, she sees an ocean so vast, that to enter there seems nothing more than to disappear forever. But there is no other way. The river cannot go back. Nobody can go back. To go back is impossible in existence. The river needs to take the risk of entering the ocean because only then will fear disappear, because that’s where the river will know it’s not about disappearing into the ocean, but of becoming the ocean. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :        Instagram Facebook

U vreme vanrednog stanja sam učestvovala u projektu #OstaniKodKuće koji je osmislila moja nekadašnja koleginica iz Ekonomsko-trgovinske škole Marina Zlatanović. Želele smo da na lep način i uz empatiju pošaljemo motivišuću poruku svima koji se osećaju uplašeno, zbunjeno, izgubljeno.  Pogledajte video koji sam u tu svrhu pripremila.   Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Kliknite na link i naručite zbirku poezije Horizonti

Zagrljaj iznutra Danas sam izašla na ulicu i prvi put od kako je uvedeno vanredno stanje uputila se u jedan market, udaljen dvadesetak minuta hoda od mog stana. Koliko je čudesan osećaj biti na ulici, to sigurno ovih dana najbolje znaju penzioneri. Koliko je teško privići se na realnost u kojoj smo prekriveni maskama i rukavicama, u kojoj zaobilazimo jedni druge na propisanoj razdaljini, to znamo svi. Hodam, a ne verujem da hodam. Skinem masku i pravim se da je sve u redu. Treba mi da osetim taj vazduh, udare vetra na raskrsnicama. Još sam i pomislila: Evo, bar da se sećam ulice i slobode narednih šezdeset sati. Koliko je to bolesno? Čovek je biće slobode. Svest i duh ove planete. Priroda je ćudljivo božanstvo. Rukavice sam stavila tek kad sam bila pred marketom. Skinula ih tek kad sam došla u stan, uz veliko olakšanje. Ima nešto i u utočištima koja smo gradili za sebe. Ima nešto i u nama, pitomo i stidljivo, što nas je čekalo, da ga se prisetimo. I svemu tome je potrebna za

  Sajam knjiga u doba korone   Sajam knjiga u Novom Sadu je prilika da na štandovima malih i velikih izdavača ugledate knjige koje inače u klasičnoj knjižari nikad ne biste pronašli. Isto tako možete da zaboravite na velike popuste, pre ćete naići na male popuste skupljih izdanja, ili na knjige nepoznatih autora za 100 dinara               (doduše, i nekih već ustaljenih naslova upitnih prevoda).  Ni ove godine nije bilo klasičnih akcija 2 za 399, 5 za 999, ali, na moje veliko iznenađenje, uz kupljenog Tabaševića sam dobila kupku. 😄 Bezuspešno sam pokušavala da nađem neko kvalitetno izdanje Danila Kiša ( uspela da nađem neki skroman pokušaj tvrdog poveza) i onda otišla baš na štand malog izdavača i tamo odabrala još jednu knjigu, čisto radi podrške. Otišla sam u subotu pre podne (ovo je možda trebalo na početku da kažem), svesno odustavši od toga da sretnem Trejsi Ševalije, dajući prednost manjoj gužvi i pregledanju svih tih knjiga na miru. Devojku sa bisernom minđušom ,

One Art BY ELIZABETH BISHOP The art of losing isn’t hard to master; so many things seem filled with the intent to be lost that their loss is no disaster. Lose something every day. Accept the fluster of lost door keys, the hour badly spent. The art of losing isn’t hard to master. Then practice losing farther, losing faster: places, and names, and where it was you meant to travel. None of these will bring disaster. I lost my mother’s watch. And look! my last, or next-to-last, of three loved houses went. The art of losing isn’t hard to master. I lost two cities, lovely ones. And, vaster, some realms I owned, two rivers, a continent. I miss them, but it wasn’t a disaster. —Even losing you (the joking voice, a gesture I love) I shan’t have lied. It’s evident the art of losing’s not too hard to master though it may look like (Write it!) like disaster. na ovom linku naručite svoj potpisani primerak zbirke Horizonti Natašina Č

TROJE, Ivan Tokin i Ognjenka Lakićević  Uočavanje osnovnih poetskih motiva u zbirci „Troje” je kao prolazak kroz ustreptalo tkivo života, uhvaćeno u vakuumu jednog trenutka koji se uporno ponavlja. Suočavanje sa velikim temama ljudskog postojanja, kao što su smrt, ljubav i bol ovde je dato u  formi introspektivne studije svakog od navedenih stanja. S obzirom da je tema stanje, na sadržinskom planu tekst obiluje slikama koje se analitički promišljaju i beleže.  Neprestano Tokinovo zazivanje sopstvenog imena odaje utisak agonije koja svojim razornim dejstvom ništi čovekov identitet do te mere da postaje neophodno da se osnovne činjenice, date rođenjem, utvrđuju u bezizlaznom kolu košmarne stvarnosti koja ne donosi razrešenje patnje. Naprotiv, jedino što je izvesno je budućnost koja nosi novu ulogu u pesnikov život, ulogu ubice. Nemogućnost da se pomiri sa činjenicom da će taj čin ubistva morati da se dogodi, navodi pesnika na zaključak da on mora da ima dobrote koja će se pok

Места која волимо Места која волимо постоје само по нама, Разорен простор само је привид у сталном времену, Места која волимо не можемо напустити, Места која волимо заједно, заједно, заједно, Па зар је ова соба соба или је загрљај, И шта је под прозором; улица или године? А прозор, то је само отисак прве кише Коју смо разумели која се стално понавља, И овај зид не међи собу, него можда ноћ У којој син се покрену у крви твојој заспалој, Син као лептир од пламена у соби твојих огледала, Ноћ кад си била уплашена од своје светлости, И ова врата воде у било које поподне Које их надживљује, заувек насељено Обичним твојим кретњама, када си улазила, Као ватра у бакар, у моје једино памћење; Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода, Немој се освртати: ничег ван тебе нема, Простор је само време на други начин видљиво, Места која волимо не можемо напустити. naručite zbirku Horizonti klikom na ovaj link Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mreža

Ната ш а Kаса ш , ХОРИЗОНТИ Обимом невелика збирка Хоризонти Ната ш е Kаса ш показује, најприје, као двострук квалитет ауторкину изра ж ену сензитивност и критички однос према себи, свијету , смислу бивствовања. У њој је сензибилитет ж енског писма осјен ч ен иронијом као специфи ч ним за ч ином (“верујем… у никад вољено”, ка ж е се у иницијалној пјесми „ Белина у мени “ . Та пјесма је и ина ч е међу најуспјелијим, сва од напола ч улних, напола апстрактних слика, а сли ч не су јој, према интензитету и осје ћ ајности, оне под бројевима 11 и 12). Збирка је упечатљива, аутентична, на тренутке врло снажна и болна, али без страха од изра ж ене емотивности, која се често намјерно инхибира код наших пјесникиња. Њена насловна одредница, сре ћ но изабрана, метафора је унутра ш ње, духовне топографије лирске хероине. Пут Хоризоната заправо је пејзаж унутрашњих, емотивних хронотопа. Маркирана су тако ва ж на, кљу ч на, преиспитива ч ка мјеста унутра ш њег развоја, поло ж ена у