Natašina Čitaonica

    Otu đenost, samoća, izolovanost. Ovo su centralni motivi oko kojih Selimović gradi još jedan maestralan roman.   Patnička sudbina likova koje upoznajemo, duboko prožeta melanholijom, fizičkim i egzistencijalnim zatočeništvom, ispunjava polako, stranicu po stranicu, jezom tišine kojom su   omeđeni, svakog čoveka zasebice. Simbolički nazvan Ostrvo , ovaj roman doživljavam kao meditaciju o prolaznosti, bespuću i odustajanju od života.   Nehotice, prisetih se danas početka ove naše pošasti, namerno joj ne pišem ime, pa sam pomislila da smo i mi, baš kao i Katarina, Ivan, gdin Ružić bili, svako za sebe, po jedno izolovano, usamljeno ostrvo, a i sada smo – pogledajte se na šta ličimo kad uđemo u zatvoren prostor – neraspoznatljivi i poluslepi (bar ja, od maske niš' ne vidim). Sreća u nesreći je ta da mi bar (bar?!) i dalje pričamo, razgovaramo, razmenjujemo misli, ideje, snove. Nećemo potonuti kao Atlantida.   Uprkos turobnoj temi, Mešina reč uvek i u čitaocu izazove želju

Lepo je kad od knjige očekujete mnogo, a to i dobijete! Ovo je moje drugo čitanje Selimovića , koje sam započela prošlogodišnjim čitanjem romana Derviš i smrt . Ne mogu vam opisati kakav je užitak čitati tekst u kome je svaka reč promišljena, s namerom napisana i smislena u kontekstu. Prateći sudbinu Ahmeta Šabe , kroz stilski perfektno pripovedanje, kroz život jednog čoveka prepoznajemo univerzalna pitanja koja se tiču svakog od nas. Zato i postoji razlika između klasika i popularnog štiva: dok nas drugo zabavi i razonodi, ovo prvo nas  ostavlja malo blize odgovorima za kojima tragamo. Nema potrebe da vam prepričavam radnju romana. Jednostavna je, a mnogi su Tvrđavu sigurno odavno procitali. No, nije na odmet podsetiti se zašto neke knjige zauvek ostaju u kućnoj biblioteci i zasšo su pri svakom ponovnom čitanju sveže, bezvremene i neprocenjivo vredne.   *Nesreća je kao vatra, istopi sve osim zlata. *Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj,ali ovaj nikad više. Hiljadu