Natašina Čitaonica

    Nostalgi čni omaž Beogradu pedesetih raspričao se jednog junskog predvečerja stotinak kilometara dalje, u pravcu severno.    Utešena sam bila činjenicom da je narator u godinama u kojima sam i sama, a isto tako mi je i prijao njegov zamišljen pogled u prošlost, u stvari koje su se desile (i koje se ne mogu ispraviti).   Verovatno postoji trenutak u životu svakog čoveka kad to preispitivanje započne. Možda u momentu kad shvatimo da sećanja gube svoju jasnoću i da od mnogih lica ostaju samo obrisi, razmrljani portreti čijih se imena više ne možemo setiti...   Ne mogu da ne primetim da je i Kapor u "Folirantima", kao i Uskoković u „ Došljacima “ u centar priče postavio Beograd , primamljiv, pun obećanja na prvi pogled, a zamandaljen, nem i hladan kad mu se približiš. Gubitak iluzija koji se događa glavnom junaku uporedo sa ličnim propadanjem – stiče se utisak, bi mogli večno da traju.  Tužno je to kako mnogi ljudi, na hiljade njih, svakodnevno čine prve korake ka svom sa

 Pro č itavši nekoliko osvrta na ovogodišnji ž iri i njegov odabir romana za NIN-ovu nagradu, potvrdile su se sve moje zle slutnje i promišljanja o knji ž evnoj sceni danas, ta č nije, o jednoj njenoj frakciji koja je društvene mreže izabrala kao svoj medij putem koga je obznanila svoje mišljenje.  Kao prvo, nemam ništa protiv da bilo ko, č italac, pisac ili kriti č ar iznese svoje negodovanje, neslaganje, protivljenje.  Kao drugo, da biste izneli neko od ovih svojih ose ć anja, potrebno je da ste obavešteni o današnjoj knji ž evnosti, da ste upoznati sa delima koja se ž iriraju, kao i sa (nau čno-književnim) radom samog ž irija.  Nije dovoljno pro č itati samo svoj roman i smatrati ga za najbolji sa jedinim   izgovorom    da ste ga vi napisali.   Nije dovoljno!  Tre ć e, da bi se bilo kom delu pristupilo u svrhu knji ž evne analize, potrebno je mnogo znanja, bilo teorijskog, bilo u vidu istorijskog konteksta. Nepro č itani roman nije mogu ć e vrednovati.  I, mo ž da

 Posle nekoliko godina pauze, ovog oktobra sam se ponovo na šla na Sajmu knjiga u Beogradu. Izbegavala sam odlazak dugo vremena, pre svega zbog gužve koju baš i ne podnosim. Sećam se nekih poseta koje su neslavno završile jer jednostavno nisam mogla da nađem knjige sa spiska (koji uvek, uz neki osećaj svečane posvećenosti, pravim uoči otvaranja). Ove se godine, spontano, taj magični osećaj potrage za blagom vratio.   Ni gužva mi nije smetala, iako sam negde na polovini pređenih štandova zaboravila na spisak i dala šansu faktoru iznenađenja – izgleda da sam ipak naučila da se prepustim trenutku! Bilo je, prosto rečeno, lepo.   Možda zato što sam ove godine, prvi put, došla kao autor Književne omladine Srbije, te sam najveći deo vremena na dan otvaranja zapravo provela na štandu mog (našeg) izdavača, u društvu kolega i prijatelja, upoznajući ih. Zahvaljujući našoj urednici, mislim da smo se svi osećali dobrodošlo i prijatno. Iz ovoga možete shvatiti da sam, u stvari, za kupovinu imal