Natašina Čitaonica

  U tamnu onu, tajnu dalj, Pod jablanova sjenu, Niz cestu hitru, beskrajnu, Saonice nek krenu. I jošte prije nego noć Svoj sag zvjezdani splete, Nek naši vranci pomamni Već uzagrapce lete. Nek snijeg s grana sipa se, Na vjetru vije griva, A ti mi bliže privij se, Ti, moja željo živa! Pa kuda god nas vodi put, Je l? to nam je svejedno. Života nema za nas tu, Tu duša gine bijedno. I ja ću uzde pustiti, Šta treba cilja nama? Ta kazat će nam vjetar put, I noć nas vodit sama. Pa tko zna, što nam skriva sve Ravnica ta daleka, I brda mrak i rijeke led, Gdje smrt il život čeka. Ej, bilo kako, znat ćemo, I ako kob nas shrva, Da samo naša bješe noć — I posljednja i prva. Natašina Čitaonica 2021.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook

  Ne da mi se slušati ego ni moj ni tuđi koji je uvređen za nešto i ništa.  Ne da mi se slušati naklapanja uma koji svemu traži zamerku i sumnju. Ne da mi se slušati sujeta ni moja ni tuđa – raspravljale bi neumorno. Ne da mi se slušati ni svoja, kamoli tuđa opravdanja.   Ne da mi se objašnjavati i kontra ubeđivati, opravdavati. Ne da mi se voleti one koji ne znaju da vole. Ne da mi se ubeđivati u dobre namere onima koji izvlače najgore iz mene. Ne da mi se držati i zaustavljati one koji žele da odu. Ne da mi se stalno pokazivati bolju stranu onima koji su navikli da traže samo loše u ljudima. Je li to znači mir? Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na ovaj link naručite zbirku poezije Nataše Kasaš "Horizonti"

  Autsajder   Tako ru žna, puna prezrenja reč. Reč koja te izopštava, koja te ostavlja izolovanu na pustom ostrvu sa koga više ne možeš da dopreš, da dođeš do kopna, do ljudi, do razgovora, do razumevanja. Reč koja boli, koja rađa patnju, sumnju u sebe, samodestrukciju. Ostavlja usamljenost, tišinu, jedan veliki upitnik svetu. Ostavlja prostor da upoznaš i prihvatiš sebe. Ostavlja mnogo vremena za čitanje, gledanje filmova i muziku. Saživiš se sa tim da nigde ne pripadaš, pa počneš i da odbijaš da se grupišeš, sve to ugrupnjavanje počinje da ti izgleda kao nasilno uguravanje u kalupe i tuđa očekivanja, a ti si već navikla da si svoja, već si pronašla svoj način, svoj korak i sopstvenu misao. Nije ti potrebno da ti neko drugi objasni u šta veruješ. Autsajder , nakon toliko godina, tako laskava titula. Kao Miss Neprilagođenosti . Kao, egzotična destinacija koju retki mogu da posete. Nekad se jednostavno dogodi da ono što si mislila da te sputava, postane najbolja stvar koja ti

  Ne mogu se rješiti odgoja. Naslijedio sam neprijatelje za cijeli život prije nego sam stekao ijednog prijatelja. Slušao sam kako se umire prije nego sam postao svjestan života. Uvučen sam u neke stare razmirice i sad nemam izbora. Oprost ne mogu tražiti niti dati. Toliko je jednostavno stvoriti usamljenog čovjeka. Htio bih biti luđak, čudak koji u znak prosvjeda jede cvijeće na glavnom trgu, htio bih cijelom svijetu objaviti neki nježan, nepredvidiv rat. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na ovaj link naručite zbirku poezije Horizonti Nataše Kasaš Foto: Pixababy.com

  Postoje oni koji spretno obavljaju život. Održavaju u sebi i oko sebe red. Imaju za sve način i ispravan odgovor.   Od prve odgonetaju ko je koga, ko je s kim, u kom pravcu, kuda.   Udaraju pečate na jedine istine, nepotrebne činjenice ubacuju u drobilice, a nepoznata lica u segregatore koji su im unapred predodređeni.   Misle onoliko koliko treba, ni trenutak duže, jer iza tog trenutka vreba sumnja.   A kada im egzistencija dopusti, napuštaju ustanovu kroz pokazana vrata.   Ponekad im zavidim – na sreću to je prolazno. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na link naručite zbirku "Horizonti" Nataše Kasaš, autorke bloga Lirika Foto: Pixababy

  I’m eating a little supper by the bright window. The room’s already dark, the sky’s starting to turn. Outside my door, the quiet roads lead, after a short walk, to open fields. I’m eating, watching the sky—who knows how many women are eating now. My body is calm: labor dulls all the senses, and dulls women too.   Outside, after supper, the stars will come out to touch the wide plain of the earth. The stars are alive, but not worth these cherries, which I’m eating alone. I look at the sky, know that lights already are shining among rust-red roofs, noises of people beneath them. A gulp of my drink, and my body can taste the life of plants and of rivers. It feels detached from things. A small dose of silence suffices, and everything’s still, in its true place, just like my body is still.   All things become islands before my senses, which accept them as a matter of course: a murmur of silence. All things in this darkness—I can know all of them,

  Nema ništa neprirodnije od pozitivnog razmišljanja kada živiš ovde. Taman se nasmešiš, neko te nazove budalom. Tek što prećutiš, stiže nova porcija. Vežbaš ceo dan hladnokrvnost samo da bi shvatio da bezobrazluk nema granica. Da slušaš vesti treba ti alu folija da je omotaš oko glave. Na jednoj slici su prikazana dva dinosaurusa kako posmatraju dolazak meteora uz tekst: A da probamo da mislimo pozitivno? - to je negde slika naše realnosti. Nisam od onih ljudi koji poseduju to umeće da zamagle ružne prizore na koje naiđu na putu do kuće i koje ne dotiče nesreća, tragedija ili bol bliskih i nepoznatih ljudi. Ja sam od onih koja je spremna da isteruje pravdu za drugoga, da protestuje jer je nekome učinjena nepravda, da zaštiti slabog i da stane pred silnika i onda kada nema šanse da pobedi. To je jednostavno nešto što je deo mog bića i ja sam to prihvatila. Do skoro bi me strašno bilo sramota kad mi neko kao primedbu na takve moje ispade postavi pitanje i prekor: Šta se to tebe tiče, to

Ima jedan stih u pesmi Brusa Springstina: ” In the end what you don't surrender Well, the world just strips away ”. Mnogi bi pomislili, kao što sam i ja dugi niz godina mislila, da su ti stihovi sladunjava žalopojka nad nepravdom sveta . Sada bih na te stihove samo klimnula glavom, jer iskustvo ti naprti na leđa koješta što nisi ni slutio da ćeš da nosiš. S tim prtljagom, ove reči su mi postale, jednostavno, konstatacija. Pre nekoliko dana sam uzela i svoju knjigu, da je prelistam, onako, usput, i, na sopstveni užas, primetila da bi mnoge pesme mogle da dobiju taj prizvuk ili da budu i protumačene kao jedna velika tužbalica. Zabrinulo me je to zapažanje, naročito stoga što dolazi od mene :D A, ko zna, čak i da jesu tako viđene, možda sazru njihove reči kroz vreme, pa, između t ada i sada jednom i to što sam ja napisala nekome zazvoni kao mirenje sa realnošću i suočavanje sa pravom prirodom sveta, društva i ljudi. Iz jedne sasvim lične perspektive. Kao što sam i želela da

U okviru izmene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da iz  trećeg razreda isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog - čuvenu zbirku velike pesnikinje "Tražim pomilovanje". Članovi komisije Zavoda dugo su razgovarali o najzrelijoj zbirci poezije velike pesnikinje, "Tražim pomilovanje", i zaključili da se "vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj". Ipak, razmatrajući zahtev Zadužbine, predložili su da se zbirka nađe u programu za prvi razred gimnazije, uz zaključak da bi "na ovaj način zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka". Tako glasi današnje skandalozno obaveštenje koje smo dobili od zvaničnika, koje je krajem dana preinačeno u pojašnjenje da se govori o radnoj verzij

Мене у јатима напуштају речи   Сад више нема таме у коју нисам сишо по своје злато. Наг и сиромашан падам у провалију. Све познато и драго трампих за непознато унапред славећи своју погибију.   Зидару је лако: кад му је тешко куће зида. Лекару још лакше: када је болестан људе лечи. Мени је најтеже љубави моја чиста – мене у јатима напуштају речи. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Klikom na link naručite zbirku Horizonti Nataše Kasaš

TIŠINA Svako tvoje sećanje Počinje tišinom. Ona je takođe zvuk. I šamani i naučnici tvrde da postoji Uprkos tome što je niko od smrtnih duša Ne može čuti. Nemaš nedoumica u vezi sa tim – čuo si je Kad god se med cedio sa kašike Nazad u teglu. Nevolje su stigle malo kasnije. Kad si spoznao da gudalo želje Kojim ostavljaš trag iza sebe Remeti jedinu mogućnost Večnog trajanja. Jer svaka tvoja reč Odlaže konačno razrešenje I daje skroman doprinos beskrajnom nizu Propuštenih prilika. (Iz rukopisa „Prazna gnezda“) Radoslav Milenković Klikom na link naručite zbirku Horizonti Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :        Instagram Facebook

It is said that before entering the sea a river trembles with fear. She looks back at the path she has traveled, from the peaks of the mountains, the long winding road crossing forests and villages. And in front of her, she sees an ocean so vast, that to enter there seems nothing more than to disappear forever. But there is no other way. The river cannot go back. Nobody can go back. To go back is impossible in existence. The river needs to take the risk of entering the ocean because only then will fear disappear, because that’s where the river will know it’s not about disappearing into the ocean, but of becoming the ocean. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :        Instagram Facebook

Zagrljaj iznutra Danas sam izašla na ulicu i prvi put od kako je uvedeno vanredno stanje uputila se u jedan market, udaljen dvadesetak minuta hoda od mog stana. Koliko je čudesan osećaj biti na ulici, to sigurno ovih dana najbolje znaju penzioneri. Koliko je teško privići se na realnost u kojoj smo prekriveni maskama i rukavicama, u kojoj zaobilazimo jedni druge na propisanoj razdaljini, to znamo svi. Hodam, a ne verujem da hodam. Skinem masku i pravim se da je sve u redu. Treba mi da osetim taj vazduh, udare vetra na raskrsnicama. Još sam i pomislila: Evo, bar da se sećam ulice i slobode narednih šezdeset sati. Koliko je to bolesno? Čovek je biće slobode. Svest i duh ove planete. Priroda je ćudljivo božanstvo. Rukavice sam stavila tek kad sam bila pred marketom. Skinula ih tek kad sam došla u stan, uz veliko olakšanje. Ima nešto i u utočištima koja smo gradili za sebe. Ima nešto i u nama, pitomo i stidljivo, što nas je čekalo, da ga se prisetimo. I svemu tome je potrebna za

One Art BY ELIZABETH BISHOP The art of losing isn’t hard to master; so many things seem filled with the intent to be lost that their loss is no disaster. Lose something every day. Accept the fluster of lost door keys, the hour badly spent. The art of losing isn’t hard to master. Then practice losing farther, losing faster: places, and names, and where it was you meant to travel. None of these will bring disaster. I lost my mother’s watch. And look! my last, or next-to-last, of three loved houses went. The art of losing isn’t hard to master. I lost two cities, lovely ones. And, vaster, some realms I owned, two rivers, a continent. I miss them, but it wasn’t a disaster. —Even losing you (the joking voice, a gesture I love) I shan’t have lied. It’s evident the art of losing’s not too hard to master though it may look like (Write it!) like disaster. na ovom linku naručite svoj potpisani primerak zbirke Horizonti Natašina Č

A boy told me if he roller-skated fast enough his loneliness couldn’t catch up to him, the best reason I ever heard for trying to be a champion. What I wonder tonight pedaling hard down King William Street is if it translates to bicycles. A victory! To leave your loneliness panting behind you on some street corner while you float free into a cloud of sudden azaleas, pink petals that have never felt loneliness, No matter how slowly they fell. Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook

Места која волимо Места која волимо постоје само по нама, Разорен простор само је привид у сталном времену, Места која волимо не можемо напустити, Места која волимо заједно, заједно, заједно, Па зар је ова соба соба или је загрљај, И шта је под прозором; улица или године? А прозор, то је само отисак прве кише Коју смо разумели која се стално понавља, И овај зид не међи собу, него можда ноћ У којој син се покрену у крви твојој заспалој, Син као лептир од пламена у соби твојих огледала, Ноћ кад си била уплашена од своје светлости, И ова врата воде у било које поподне Које их надживљује, заувек насељено Обичним твојим кретњама, када си улазила, Као ватра у бакар, у моје једино памћење; Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода, Немој се освртати: ничег ван тебе нема, Простор је само време на други начин видљиво, Места која волимо не можемо напустити. naručite zbirku Horizonti klikom na ovaj link Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mreža

Neporažen Iz dubine tame što me prekriva, crne kao bezdan, s kraja na kraj, zahvaljujem bogovima, koji god da su, za moju nepokornu dušu. U razjarenim čeljustima sudbine nisam ni trepnuo ni zaplakao; Od batinanja usuda, glava mi je krvava, ali nesagnuta. Izvan ovog sveta gneva i suza ne nazire se ništa osim strašne senke, ali pretnja koju nosi vreme zateći će me bez straha. Nije važno koliko je uzan prolaz, koliko je teška konačna presuda, ja sam gospodar svoje sudbine: ja sam kapetan moje duše. Vilijam Ernest Henli,  britanski pesnik, književni kritičar i urednik koji je svetu prvi predstavio Radjarda Kiplinga, Herberta Džordža Velsa i Vilijama Batlera Jejtsa. Natašina Čitaonica 2019.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook ovde naručite zbirku Horizonti Natase Kasas ovde naručite online zbirku Horizonti Nataše Kasaš Ovde naručite potpisani primerak zbirke Horizonti Nataše Kasaš