Ima jedan stih
u pesmi Brusa Springstina:
Mnogi bi pomislili, kao što sam i ja dugi niz godina mislila, da su ti
stihovi sladunjava žalopojka nad nepravdom
sveta. Sada bih na te stihove samo klimnula glavom, jer iskustvo ti naprti
na leđa koješta što nisi ni slutio da ćeš da nosiš. S tim prtljagom, ove reči
su mi postale, jednostavno, konstatacija.
Pre nekoliko dana sam uzela i svoju knjigu, da je prelistam, onako,
usput, i, na sopstveni užas, primetila da bi mnoge pesme mogle da dobiju taj
prizvuk ili da budu i protumačene kao jedna velika tužbalica. Zabrinulo me je
to zapažanje, naročito stoga što dolazi od mene :D
A, ko zna, čak i da jesu tako viđene, možda sazru njihove reči kroz
vreme, pa, između tada i sada jednom i to što sam ja napisala
nekome zazvoni kao mirenje sa realnošću i suočavanje sa pravom prirodom sveta,
društva i ljudi. Iz jedne sasvim lične perspektive. Kao što sam i želela da
bude.
Natašina
Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš
Коментари
Постави коментар