Otu đenost, samoća, izolovanost. Ovo su centralni motivi oko kojih Selimović gradi još jedan maestralan roman. Patnička sudbina likova koje upoznajemo, duboko prožeta melanholijom, fizičkim i egzistencijalnim zatočeništvom, ispunjava polako, stranicu po stranicu, jezom tišine kojom su omeđeni, svakog čoveka zasebice. Simbolički nazvan Ostrvo , ovaj roman doživljavam kao meditaciju o prolaznosti, bespuću i odustajanju od života. Nehotice, prisetih se danas početka ove naše pošasti, namerno joj ne pišem ime, pa sam pomislila da smo i mi, baš kao i Katarina, Ivan, gdin Ružić bili, svako za sebe, po jedno izolovano, usamljeno ostrvo, a i sada smo – pogledajte se na šta ličimo kad uđemo u zatvoren prostor – neraspoznatljivi i poluslepi (bar ja, od maske niš' ne vidim). Sreća u nesreći je ta da mi bar (bar?!) i dalje pričamo, razgovaramo, razmenjujemo misli, ideje, snove. Nećemo potonuti kao Atlantida. Uprkos turobnoj temi, Mešina reč uvek i u čitaocu izazove želju
Vaš vodič kroz svet pisane reči