Natašina Čitaonica

Ima jedan stih u pesmi Brusa Springstina: ” In the end what you don't surrender Well, the world just strips away ”. Mnogi bi pomislili, kao što sam i ja dugi niz godina mislila, da su ti stihovi sladunjava žalopojka nad nepravdom sveta . Sada bih na te stihove samo klimnula glavom, jer iskustvo ti naprti na leđa koješta što nisi ni slutio da ćeš da nosiš. S tim prtljagom, ove reči su mi postale, jednostavno, konstatacija. Pre nekoliko dana sam uzela i svoju knjigu, da je prelistam, onako, usput, i, na sopstveni užas, primetila da bi mnoge pesme mogle da dobiju taj prizvuk ili da budu i protumačene kao jedna velika tužbalica. Zabrinulo me je to zapažanje, naročito stoga što dolazi od mene :D A, ko zna, čak i da jesu tako viđene, možda sazru njihove reči kroz vreme, pa, između t ada i sada jednom i to što sam ja napisala nekome zazvoni kao mirenje sa realnošću i suočavanje sa pravom prirodom sveta, društva i ljudi. Iz jedne sasvim lične perspektive. Kao što sam i želela da

Ната ш а Kаса ш , ХОРИЗОНТИ Обимом невелика збирка Хоризонти Ната ш е Kаса ш показује, најприје, као двострук квалитет ауторкину изра ж ену сензитивност и критички однос према себи, свијету , смислу бивствовања. У њој је сензибилитет ж енског писма осјен ч ен иронијом као специфи ч ним за ч ином (“верујем… у никад вољено”, ка ж е се у иницијалној пјесми „ Белина у мени “ . Та пјесма је и ина ч е међу најуспјелијим, сва од напола ч улних, напола апстрактних слика, а сли ч не су јој, према интензитету и осје ћ ајности, оне под бројевима 11 и 12). Збирка је упечатљива, аутентична, на тренутке врло снажна и болна, али без страха од изра ж ене емотивности, која се често намјерно инхибира код наших пјесникиња. Њена насловна одредница, сре ћ но изабрана, метафора је унутра ш ње, духовне топографије лирске хероине. Пут Хоризоната заправо је пејзаж унутрашњих, емотивних хронотопа. Маркирана су тако ва ж на, кљу ч на, преиспитива ч ка мјеста унутра ш њег развоја, поло ж ена у