Natašina Čitaonica

  Zahvaljujući izuzetnim preporukama sa #bukstagram profila Manjini naslovi ovaj je roman našao put do mene.  Zaista sam srećna što ima mnogo profila i blogova koji u današnje vreme svoj sadržaj kreiraju na taj način da do vas stignu realne preporuke za čitanje i koji prave naslove i dobre autore izvode na svetlost dana gotovo svakodnevno! Tako je i roman Mogla bih to biti ja došao do mene, a samim tim i ova "vanredna preporuka" do vas. Da pređemo na štivo! Kamij Lorans je napisala jedan od najinteresantnijih romana koje sam pročitala ove godine. Ova psihološka drama je kolaž jedne priče ispričane iz više perspektiva. Svaka od njih nam daje novi ugao gledanja, novu percepciju kroz naraciju protagonistkinje Kler , četrdesetosmogodišnje profesorke, razvedene žene i majke dvoje dece.  Ona svoju priču izlaže u formi dnevničkih zapisa, a za tom varijantom događaja idu i beleške psihijatra, bivšeg supruga i spisateljice Kamij. Svi su upleteni u tumačenje događaja, svi imaju sv

  Decembarski dnevnik čitanja Dobrano kasnim ove godine sa utiscima o pročitanim knjigama. Nadam se da će sami naslovi uspeti da samo kašnjenje neutrališu, a da ćete vi moći da izaberete nešto po svom ukusu. Da krenemo na hronološku listu! 1. Priča o novom prezimenu , druga po redu napuljske tetralogije Elene Ferante , a prva knjiga u decembru koju sam pročitala. Roman me je strpljivo čekao od leta da ga se latim - s druge strane, ja sam čekala da se prilike usklade da bih mogla potpuno da se posvetim čitanju.  Zašto? Zato što ova priča o dve prijateljice uvlači čitaoca do te mere da zaboravi na spoljašnji svet. U ovom nastavku Elena i Lila nastavljaju svoje životno putovanje. Iako obe razočarane - Lila bračnim životom, a Elena potragom za ljubavlju, one i dalje imaju želja i ideala koje slede/odlučuju da sruše. Feranteova i dalje suvereno vlada tekstom, pripoveda strpljivo i opširno. Uspeva da pronikne i opravda karaktere i odluke likova, gradi ih postepeno kao da pravi maketu grada,

  Šta sam čitala u martu Kakvo je vreme napolju bilo, takva je bila i moja čitalačka sreća.  S obzirom da su na listi za čitanje u martu bili pretežno noviji naslovi , nisam bila sigurna šta bih mogla od njih da očekujem. Kad sam očekivala sjajnu priču, dobila sam mlake redove, a kad nisam očekivala ništa - iznenadila sam se prijatno.  No, da počnemo! 1. Želja - Nikolas Sparks . Ovo je roman koji je Laguna objavila početkom marta. Ne znam da li mi verujete da je ovo moj prvi Sparksov roman! O Beležnici i mnogim ekranizacijama njegovih romana ću pisati uskoro (romantičari, spremite se!), a sada par reči o najnovijoj knjizi. Priča prati Megi, devojku koja je proživivela mnogo u životu. Od tinejdžerke prinuđene da prebrzo odraste i donese neke preteške odluke, do Njujorčanke koja je samostalna i uspešna. Mi je upoznajemo u trenu kada se suočava sa neizbežnom smrću, usamljenu i ne toliko uplašenu koliko razočaranu životom kome nije pronašla istinsku svrhu. Kad Megi upozna Marka ona korist

    Otu đenost, samoća, izolovanost. Ovo su centralni motivi oko kojih Selimović gradi još jedan maestralan roman.   Patnička sudbina likova koje upoznajemo, duboko prožeta melanholijom, fizičkim i egzistencijalnim zatočeništvom, ispunjava polako, stranicu po stranicu, jezom tišine kojom su   omeđeni, svakog čoveka zasebice. Simbolički nazvan Ostrvo , ovaj roman doživljavam kao meditaciju o prolaznosti, bespuću i odustajanju od života.   Nehotice, prisetih se danas početka ove naše pošasti, namerno joj ne pišem ime, pa sam pomislila da smo i mi, baš kao i Katarina, Ivan, gdin Ružić bili, svako za sebe, po jedno izolovano, usamljeno ostrvo, a i sada smo – pogledajte se na šta ličimo kad uđemo u zatvoren prostor – neraspoznatljivi i poluslepi (bar ja, od maske niš' ne vidim). Sreća u nesreći je ta da mi bar (bar?!) i dalje pričamo, razgovaramo, razmenjujemo misli, ideje, snove. Nećemo potonuti kao Atlantida.   Uprkos turobnoj temi, Mešina reč uvek i u čitaocu izazove želju

Duge noći i crne zastave  Duge noći i crne zastave    Dobrodo šli u nastavak čitanja ovog golemog poduhvata o najvećem srpskom porazu. Iako sam načela ovaj, za sada, triptih natraške (jer sam i ja verni predstavnik svog naroda, pa ne umem sve po redu i običaju), mogu reći da se u čitanju taj iskorak ne oseća. Likovi su nam svima poznati, kao i istorijski kontekst.  U romanu Duge noći i crne zastave    Dejan Stojiljković se bavi tematikom osmanlijskog nadiranja u srpske zemlje koje započinje osvajanjem Pirota 1386. godine. Pored toga, bliže se upoznajemo sa ličnošću kneza Lazara i sa trojicom junaka Toplicom Milanom, Ivanom Kosančićem i Milošem Obilićem , kao i sa Markom Kraljevićem (Mrnjavčevićem ). Turski osvajač, Murat , je prikazan kroz odnos sa svojim sinovima Jakubom i Bajazitom , kao i kroz brojne dijaloške linije sa Edhemom , sultanovim dervišem od poverenja.  Radnja romana je jednostavna. Pratimo nekoliko paralelnih tokova koji se brzo smenjuju. Jedan od njih je i lik Lazara