Otuđenost, samoća, izolovanost. Ovo su centralni motivi oko kojih Selimović gradi još jedan maestralan
roman.
Patnička sudbina likova koje upoznajemo,
duboko prožeta melanholijom, fizičkim i egzistencijalnim zatočeništvom,
ispunjava polako, stranicu po stranicu, jezom tišine kojom su omeđeni, svakog čoveka zasebice. Simbolički nazvan
Ostrvo,
ovaj roman doživljavam kao meditaciju o prolaznosti, bespuću i odustajanju od
života.
Nehotice, prisetih se danas početka ove naše
pošasti, namerno joj ne pišem ime, pa sam pomislila da smo i mi, baš kao i
Katarina, Ivan, gdin Ružić bili, svako za sebe, po jedno izolovano, usamljeno
ostrvo, a i sada smo – pogledajte se na šta ličimo kad uđemo u zatvoren prostor
– neraspoznatljivi i poluslepi (bar ja, od maske niš' ne vidim). Sreća u nesreći
je ta da mi bar (bar?!) i dalje pričamo, razgovaramo, razmenjujemo misli,
ideje, snove. Nećemo potonuti kao Atlantida.
Uprkos turobnoj temi, Mešina reč uvek i u
čitaocu izazove želju da pogleda i u svoje ogledalo. Da se zapita, da prizna,
da pusti. Da oprosti. Bilo da je u pitanju čitanje romana Derviš i Smrt ili
Tvrđava, nekako se uvek vratimo na sam početak i pitanjima šta znači biti čovek
i šta je život vredan življenja.
„Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a
nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio,
gubitak je lakše podnijeti nego kajanje.
Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok
u meni ima snage. Ovdje sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko
odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu.
Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja
ljubav.“
Natašina Čitaonica 2021. © Natasa Kasas
Коментари
Постави коментар