Natašina Čitaonica

Na početku uvođenja mera izolacije i karantina, tj. na početku vanrednog stanja, pomislila sam: Ma, svejedno! Čak sam i naglas rekla: Sad imam legitiman izgovor za neviđanje, nesusretanje, nešetanje, za ćutanje. U nekoj vrsti samovoljne izolacije sam odavno jer mi, jednostavno, tako prija. Ne znam da li to ima veze sa onom floskulom koja se često na društvenim mrežama citira i potpisuje imenima raznih psihologa da je za samoću, osamu, potrebno da se osećamo dobro u svojoj koži - sa svojim mislima. Nije da još uvek ne varim košmarne događaje iz prethodne godine i nije sve cveće i proleće i nisam bez mana i problema, ali, ipak, volim kad sam sama. Iz tog mi razloga nije teško pala ta najava prvih dana marta da ćemo verovatno neko vreme morati da provodimo tako da smanjimo viđanja s porodicom i prijateljima i da se okrenemo sebi i svom domu. Sasvim slučajno, tih prvih dana marta je bilo vreme da se ode u nabavku. Napunila sam korpu, onu običnu, što se drži u ruci, i naišla na prenera

U vreme vanrednog stanja sam učestvovala u projektu #OstaniKodKuće koji je osmislila moja nekadašnja koleginica iz Ekonomsko-trgovinske škole Marina Zlatanović. Želele smo da na lep način i uz empatiju pošaljemo motivišuću poruku svima koji se osećaju uplašeno, zbunjeno, izgubljeno.  Pogledajte video koji sam u tu svrhu pripremila.   Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš Pratite na mrežama :      Instagram Facebook Kliknite na link i naručite zbirku poezije Horizonti

Zagrljaj iznutra Danas sam izašla na ulicu i prvi put od kako je uvedeno vanredno stanje uputila se u jedan market, udaljen dvadesetak minuta hoda od mog stana. Koliko je čudesan osećaj biti na ulici, to sigurno ovih dana najbolje znaju penzioneri. Koliko je teško privići se na realnost u kojoj smo prekriveni maskama i rukavicama, u kojoj zaobilazimo jedni druge na propisanoj razdaljini, to znamo svi. Hodam, a ne verujem da hodam. Skinem masku i pravim se da je sve u redu. Treba mi da osetim taj vazduh, udare vetra na raskrsnicama. Još sam i pomislila: Evo, bar da se sećam ulice i slobode narednih šezdeset sati. Koliko je to bolesno? Čovek je biće slobode. Svest i duh ove planete. Priroda je ćudljivo božanstvo. Rukavice sam stavila tek kad sam bila pred marketom. Skinula ih tek kad sam došla u stan, uz veliko olakšanje. Ima nešto i u utočištima koja smo gradili za sebe. Ima nešto i u nama, pitomo i stidljivo, što nas je čekalo, da ga se prisetimo. I svemu tome je potrebna za

  Sajam knjiga u doba korone   Sajam knjiga u Novom Sadu je prilika da na štandovima malih i velikih izdavača ugledate knjige koje inače u klasičnoj knjižari nikad ne biste pronašli. Isto tako možete da zaboravite na velike popuste, pre ćete naići na male popuste skupljih izdanja, ili na knjige nepoznatih autora za 100 dinara               (doduše, i nekih već ustaljenih naslova upitnih prevoda).  Ni ove godine nije bilo klasičnih akcija 2 za 399, 5 za 999, ali, na moje veliko iznenađenje, uz kupljenog Tabaševića sam dobila kupku. 😄 Bezuspešno sam pokušavala da nađem neko kvalitetno izdanje Danila Kiša ( uspela da nađem neki skroman pokušaj tvrdog poveza) i onda otišla baš na štand malog izdavača i tamo odabrala još jednu knjigu, čisto radi podrške. Otišla sam u subotu pre podne (ovo je možda trebalo na početku da kažem), svesno odustavši od toga da sretnem Trejsi Ševalije, dajući prednost manjoj gužvi i pregledanju svih tih knjiga na miru. Devojku sa bisernom minđušom ,

  Међународни дан жена или, колоквијално, 8. март (Осми март), дан је посвећен женама и слави се сваке године 8. марта.Овај дан је настао као дан борбе за женска људска права, односно дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. Први Дан жена је обележен 1909. године у САД. Идеја за обележавањем Међународног дана жена појавила се први пут почетком 20. века у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста з бог лоших радних услова. Жене запослене у индустрији одеће и текстила су јавно демонстрирале 8. марта 1857. године у Њујорку. Текстилне раднице су демонстрирале због лоших радних услова и ниских плата.Протести су се догађали и следећих година, од којих је најпознатији био 1908. године када је 15.000 жена марширало кроз Њујорк тражећи краће радно време, боље плате и демократско право гласа и за жене.Године 1975, која је проглашена Међународном годином жене, Уједињене нације су службено почеле обележавати Међун

Ната ш а Kаса ш , ХОРИЗОНТИ Обимом невелика збирка Хоризонти Ната ш е Kаса ш показује, најприје, као двострук квалитет ауторкину изра ж ену сензитивност и критички однос према себи, свијету , смислу бивствовања. У њој је сензибилитет ж енског писма осјен ч ен иронијом као специфи ч ним за ч ином (“верујем… у никад вољено”, ка ж е се у иницијалној пјесми „ Белина у мени “ . Та пјесма је и ина ч е међу најуспјелијим, сва од напола ч улних, напола апстрактних слика, а сли ч не су јој, према интензитету и осје ћ ајности, оне под бројевима 11 и 12). Збирка је упечатљива, аутентична, на тренутке врло снажна и болна, али без страха од изра ж ене емотивности, која се често намјерно инхибира код наших пјесникиња. Њена насловна одредница, сре ћ но изабрана, метафора је унутра ш ње, духовне топографије лирске хероине. Пут Хоризоната заправо је пејзаж унутрашњих, емотивних хронотопа. Маркирана су тако ва ж на, кљу ч на, преиспитива ч ка мјеста унутра ш њег развоја, поло ж ена у