Пређи на главни садржај

Pišem: Osmi mart i nevesela statistika


 Међународни дан жена или, колоквијално, 8. март (Осми март), дан је посвећен женама и слави се сваке године 8. марта.Овај дан је настао као дан борбе за женска људска права, односно дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. Први Дан жена је обележен 1909. године у САД. Идеја за обележавањем Међународног дана жена појавила се први пут почетком 20. века у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших радних услова. Жене запослене у индустрији одеће и текстила су јавно демонстрирале 8. марта 1857. године у Њујорку. Текстилне раднице су демонстрирале због лоших радних услова и ниских плата.Протести су се догађали и следећих година, од којих је најпознатији био 1908. године када је 15.000 жена марширало кроз Њујорк тражећи краће радно време, боље плате и демократско право гласа и за жене.Године 1975, која је проглашена Међународном годином жене, Уједињене нације су службено почеле обележавати Међународни дан жена. У међувремену су уведене институције као што су трудничко боловање, ограничење рада жена у трећој (ноћној) смени, иста плата за исти рад, демократско право гласа и многе друге.


 Данас, на прагу 21.века, у Србији, статистика нам нуди поражавајуће податке: У Србији је у последњих 5 година у породичном насиљу убијено чак 180 жена. Забрињавају и најновији подаци Института за социолошка истраживања и Центра за маме, према којима 60 одсто мама у Србији зарађује плату која је мања од републичког просека, да њих 14,5 одсто зарађује мање од 150 евра месечно, а 48 одсто зарађује између 150 и 300 евра. Низ би могао да се настави на неколико страница.
 Посебно разочаравајуће је то што у највећем броју случајева институције одговорне за примену права не чине ништа да жене оснаже и заштите. Данас сам чула да су жене са села најосетљивија категорија, рањиве и незаштићене у патријархалној средини која увек фаворизује мушкарца као неприкосновени (и неаргументовани) ауторитет, наследника и поседника. Тужно је и то како и жене саме рађају и гаје синове, мушкарце, којима од малена служе, кувају, поспремају, јер тиме раде две ствари: показују на сопственом примеру да жена треба да буде на услузи мушкарцу, да своје потребе занемари да би њему било удобно и подиже људе неспособне за стварни живот. Тако остајемо у оном зачараном кругу из вица о мајци којој је драго што јој се ћерка удала за мушкарца који је пажљив према њој, али своју снаху назива погрдним именима јер јој се син претворио у „папучара“ поред ње. 

Аnd so on...


 Срећан нам Дан жена, надам се да ћемо успети да се изборимо са предрасудама, наметнутим обрасцима понашања, очекивањима средине, лицемерством овог друштва и конформизмом сваке врсте. Међу нама је живела једна Фрида Кало, Милева Ајнштајн, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Исидора Данкан, Милена Павловић Барили, Амелија Ерхарт, Марија Кири, Оља Ивањицки, Катарина Ивановић... Довољно изузетних жена за целоживотну инспирацију! 




Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook







naručite zbirku Horizonti klikom na ovaj link


Коментари

Популарни постови са овог блога

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

 Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice.  Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neod

Čitam: Deca zla, Miodrag Majić

„Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji.“  Baš u trenutku kada sam okrenula poslednju stranu romana i uzela telefon da pogledam šta ima novo na voljenom nam instagramu, na #branasbookclub je započeta diskusija o Miodragu Majiću i Deci zla . Divna koincidencija i savršena prilika da svoje sveže utiske podelim sa još mnogo ljubitelja književnosti i dragom Branislavom Antović.  Moram da kažem da se moj prvi utisak o Vulkanovoj knjizi nije promenio: ovo je roman koji ima intrigantnu i neobičnu temu, donekle tipiziranog i psihološki nedovoljno portretisanog glavnog junaka. Ipak, ono što bih rekla da je svetla tačka ovog romana je odabir tema. Poslednjih nekoliko godina smo potopljeni jugo-lit talasom, talasom istorijskih i pseudoistorijskih romana, pokušajima da se iskristališe prošlost, kako daleka, tako i bliska.  Deca zla takođe kao jedan od događaja uzimaju ratove devedesetih i njihov produkt – decu zla. Decu koja su se rodila i živela

Kamij Lorans, Mogla bih to biti ja - preporuka za čitanje

  Zahvaljujući izuzetnim preporukama sa #bukstagram profila Manjini naslovi ovaj je roman našao put do mene.  Zaista sam srećna što ima mnogo profila i blogova koji u današnje vreme svoj sadržaj kreiraju na taj način da do vas stignu realne preporuke za čitanje i koji prave naslove i dobre autore izvode na svetlost dana gotovo svakodnevno! Tako je i roman Mogla bih to biti ja došao do mene, a samim tim i ova "vanredna preporuka" do vas. Da pređemo na štivo! Kamij Lorans je napisala jedan od najinteresantnijih romana koje sam pročitala ove godine. Ova psihološka drama je kolaž jedne priče ispričane iz više perspektiva. Svaka od njih nam daje novi ugao gledanja, novu percepciju kroz naraciju protagonistkinje Kler , četrdesetosmogodišnje profesorke, razvedene žene i majke dvoje dece.  Ona svoju priču izlaže u formi dnevničkih zapisa, a za tom varijantom događaja idu i beleške psihijatra, bivšeg supruga i spisateljice Kamij. Svi su upleteni u tumačenje događaja, svi imaju sv