Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom
periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd,
a prati tri generacije jedne porodice.
Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu
Stevana Medakovića, Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje
započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu, svoju buduću
ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad
koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma
i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta
neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je
Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985.
„Po uverenju komunista krivično
zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne
služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu
neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neodređenim
formulacijama krivičnog dela, što omogućava da pod udar zakona podvedu bilo
koju radnju čije bi držanje na slobodi bilo plitički necelishodno.“
„Ako se ukoni pravda, šta su vlade osim
velika razbojništva?“
„Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi
se zahvatilo što više sa što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni
otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo podeljeno je u grupe koje se
uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama... Beograd liči na Divlji zapad na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre
zauzme što bolje mesto...“
Sloboda kojom je Selenić pisao o političkim pitanjima je, priznajmo, i danas previše hrabra ili previše izdajnička, a kako ćemo je oceniti zavisi od toga kojoj grupi sami pripadamo. I, eto, tu je dokaz da je pisac bio u pravu da smo oduvek skloni podeli, preziru i čak mržnji prema nejednomišljenicima, makar nam oni bili i najbliskiji. Retko ko će uspeti da pobegde od politike, jer, ako sam u nju ne uđe, ona će ući u njegov život.
Stevanov sin Mihajlo, vanredno talentovan i obrazovan, zbog želje da bude prihvaćen napušta sve šanse koje mu je život pružio, prilagođava se lošijima od sebe ništeći sve što jeste i što ga čini izuzetnim da bi se utopio u beslovesnu masu novog narodnog pokreta. Sa stidom se odriče školovanja, čak i čitanja, jer to su sve pojave/navike koje nailaze na podsmeh onih koji o radu i napretku govore. I samo to – govore. Veliki deklamatori, koji se penju društvenom lestvicom merilom podobnosti su oni koji nasilnički zauzimaju um, mišljenje, a na kraju i fizički prostor života Medakovića.
U svemu tome, Elizabeta, suočena sa
jezičkom, kulturološkom i karakternom barijerom, teško razumeva srpski mentalitet
koji svoju kuću drži čisto, a na ulicu pljuje, isto kao i Stevanovu neutaženu
potrebu da pravda svaki loš postupak svakog čoveka koji se loše poneo prema
njoj i njima. Jedina uteha i bliskost nalazi se u odnosu koji gradi sa sinom. U
trenu kad Mihajlo počinje nepovratno da se odvaja od nje, ona polako ali
sigurno gubi smisao svog života.
Celu porodičnu pripovest, neosetno proticanje
vremena koje ih bezdušno nosi ka tragičnoj završnici, kroz Stevanovu ispovest i
Elizabetina pisma, pisac nam predstavlja retrospektivno, iz tačke u kojoj je
sve već gotovo. Koja je cena odluka, želje za prihvatanjem, ljubavi i mržnje
čitajte u ovom izuzetnom romanu. Kažu da velika dela književnosti sa sobom uvek
nose humanističku poruku čovečanstvu. Ovo je definitivno jedno od njih.
„ Svakim novim trenom nešto je dodato
prethodnom, trajući čovek neprekidno stvara novoga sebe.“
„Mogao bih sad objasniti trećerazrednom
mudrošću da vreme leči sve. Ništa ono ne leči. Vreme razara. Vreme je krvnik.“
Natašina Čitaonica 2021. © Natasa Kasas
Коментари
Постави коментар