Čitam: Kad ljubav pobedi vreme, Met Hejg

„Što duže živiš, postaje sve teže. Zgrabiti ga. Svaki sićušan trenutak dok ide ka tebi. Živeti u nečemu drugom osim u prošlosti ili budućnosti. Biti tu i sada.“

„Bilo je mnogo trenutaka kad bih potpuno izgubio veru u dalju potragu za svrhom. Za životnim sidrom... čovek se nekako istroši. U njemu više nema dovoljno sopstva da nastavi. Više ne može da podnese vlastiti um. I život koji se neprestano ponavlja.“

„Moj život podseća na one ruske drvene lutkice, od kojih svaka u sebi sadrži drugu, drugačiju verziju sebe, tako da se pređašnji život ne vidi spolja , ali su i dalje tu.“

„Ako sebe pokušavaš da zaštitiš od povređenosti, stvaraš novu i suptilniju vrstu bola.“

„Ako predugo čekaš, reći ćeš zbogom još pre nego što kažeš dobar dan.“

Upoznajte četrdesetogodišnjaka koji samo izgleda kao četrdesetogodišnjak. Tom Hazard je tajanstveni profesor istorije koji iza sebe krije mnogo proživljenih života. Kad sećanja počnu da ga proganjaju, on odlučuje da se vrati u London i suoči se sa duhovima prošlosti. Pokušavajući da pronađe jedinu osobu koja može da mu pomogne da zaceli rane, on sreće i Kamij, profesorku francuskog prema kojoj oseća jaku, neobjašnjivu  povezanost. U vrtlogu događanja, gde se prošlost, budućnost i sadašnjost prepliću i stapaju bez reda, Tom će morati da donese odluke koje će imati neizbrisive posledice. 

Jer, već sam vam rekla da on samo izgleda kao četrdesetogodišnjak. Prećutaću tajnu o kojoj i on sam ćuti već dugo, dugo vremena... zaintrigirani ste? Well, i ja sam bila kad sam uzela ovaj ljubavni roman u ruke... Uz lepo pripovedanje i nostalgično promatranje života protagoniste, klizeći kroz razvoj događaja - neobično miran i opisima sveden u odnosu na očekivano, pred vama je štivo bogato sentencama o kojima ćete dugo misliti i kojih ćete se sa čitalačkim zadovoljstvom sećati. Ja sam izdvojila tek nekoliko onih koje su na mene ostavile najjači utisak.

„I baš kao što je za smrt potreban samo jedan trenutak, toliko je potrebno i za život. Samo zatvorite oči i pustite da se svo jalovi strahovi rasplinu. I tada, u tom novom stanju, oslobođeni straha, zapitate sebe: ko sam ja? Ako bih mogao da volim bez straha da ću biti povređen? Ako bih mogao da kušam slatkoću današnjeg dana ne razmišljajući kako će mi nedostajati taj ukus? Ako bih mogao da ne strepim od neumitnog prolaska vremena i odlaska ljudi koje će mi ono ukrasti? Da. Šta bih u tom slučaju uradio? Za koga bih mario? Kakve bitke bih vodio? Ukratko, kako bih živeo?“

Natašina Čitaonica 2021. © Natasa Kasas

Pratite na mrežama: Instagram   Facebook Goodreads