Пређи на главни садржај

Pišem: (Iz)vanredno stanje




Na početku uvođenja mera izolacije i karantina, tj. na početku vanrednog stanja, pomislila sam: Ma, svejedno! Čak sam i naglas rekla: Sad imam legitiman izgovor za neviđanje, nesusretanje, nešetanje, za ćutanje. U nekoj vrsti samovoljne izolacije sam odavno jer mi, jednostavno, tako prija. Ne znam da li to ima veze sa onom floskulom koja se često na društvenim mrežama citira i potpisuje imenima raznih psihologa da je za samoću, osamu, potrebno da se osećamo dobro u svojoj koži - sa svojim mislima. Nije da još uvek ne varim košmarne događaje iz prethodne godine i nije sve cveće i proleće i nisam bez mana i problema, ali, ipak, volim kad sam sama.

Iz tog mi razloga nije teško pala ta najava prvih dana marta da ćemo verovatno neko vreme morati da provodimo tako da smanjimo viđanja s porodicom i prijateljima i da se okrenemo sebi i svom domu.

Sasvim slučajno, tih prvih dana marta je bilo vreme da se ode u nabavku. Napunila sam korpu, onu običnu, što se drži u ruci, i naišla na preneražen pogled žene koja je ka kasi krenula sa nekoliko osnovnih proizvoda. U njenim očima sam videla strah, paniku što se uzdiže kao mleko koje počinje da kipi. Stajala je tako par trenutaka i naočigled svih nas njena se panika izlila iz šerpe razboritosti i zapenila taman toliko da potopi ceo market. Hitro se okrećući na peti, vratila se ka policama i počela da nabacuje bilo šta, samo da osećaj gubitka kontrole popusti. Izašla sam uznemirena, jer nisam se spremala za apokalipsu. A ta žena je u mojoj korpi videla upravo nju.

Prvi karantin sam “izdržala” nonšalantno. Onda sam dobila nervni slom čuvši farmaceutkinju kako izgovara da su rukavice 250 dinara za par. Nisam ih kupila. Onda sam otkrila da i alkohol košta otprilike toliko za 100ml. Sve to vreme sam, dakle, od 4. marta do kraja meseca, išla samo u neophodne kupovine do najbližeg marketa i nazad u stan. Onda sam čula da “nam se bliži italijanski scenario”, zatim da “nam sva groblja neće biti dovoljna”, pa još jedan, onaj uskršnji karantin. Uopšte me nisu zanimale za sve to vreme teorije zavere, ali razumela sam ljude kojima je bilo potrebno da stvar racionalizuju, objasne sebi i umire se ili uvuku u tu eskalaciju histerije i sve koje znaju. Meni je bilo nemoguće da sebi dam za pravo da se smatram bogom danim mesijom koji se spušta sa nebesa sa uzvišenom istinom i apsolutnim znanjem. Nit’ sam ja toliko pametna, nit’ je svetina (makar i bila svetina) zaslužila da joj se, tako s visoka, obraća. Naročito ne oni koji su izgubili članove porodice i prijatelje u naletu ovog virusa…

Naelektrisana atmosfera je negde oko Uskrsa dosezala svoj vrh. Mi u zgradi imamo dvorište, pa sam se, zajedno sa komšijama, spuštala u taj mali rezervoar kiseonika i betona. I najednom, nisam više bila zahvalna. Čitava konstrukcija priče o tome da smo mi krivi što smo zatvoreni na 80 i kusur sati, da smo nedisciplinovani, neodgovorni, je počela da se urušava. Da me vređa i da me iritira. Konferencije kriznog štaba sam prestala da gledam jer me je nerviralo njihovo kolutanje očima i neodgovaranje na pitanja, čitavo stanje društva se oslikalo u tim jednočasovnim izlaganjima, a da ne pričam o tome kakve dijagnoze su se ispoljile u ponašanju pojedinaca…

I, naravno, prvo lupanje u šerpe sam propustila jer, kako rekoh, trudila sam se da ne pratim vesti. Drugo i svako naredno nisam. Kao ni aplauz, jašta.

Utekla sam 30. aprila na selo. Bilo mi je dosta svega. Dosta prisilnog zatvaranja. Dosta nesuvislih izgovora. Dosta demagogije, dosta tišine. One tišine koja dopire sa praznih ulica, jer nema krošnji da zašume. Samo distopijsko sivilo.

Kao i u svakoj situaciji, ovde se uvek dešava isto i meni je toga dosta. A vama? Da li vam je dosta toga da vam se govori da ste samo vi uvek za sve krivi, da uvek jedni isti daju sebi za pravo da su u pravu samo zbog toga što su tamo gde jesu? Meni odavno jeste. Sve što sam o bilo kome mislila se u ovoj situaciji samo potvrdilo. Nema promene i nema empatije. Svako je izolovan na pustom ostrvu koje je izabrao. Neistomišljenici ostaju zauvek odvojeni, makar živeli u istoj kući ili vrata do vrata. Nema leka. Ovu drugu zarazu smo sami izazvali. Hoćemo li se ikada izlečiti?


Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook


Foto: Pixababy

Коментари

Популарни постови са овог блога

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

 Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice.  Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neod

Čitam: Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić   Ostrvo pelikana, Miodrag Majić   ◊ Nikada ne mislimo dovoljno o tome na koliko se sve načina može uticati na tok nečijeg života. Poneka usputna odluka, reč, neizmerena, a izrečena, mogu da sruše ili osvetle nečiji svet. Živimo u trenutku u kome nema mesta za duboka promišljanja, nema vremena da zastanemo i posmatramo. Da merimo, pa da sečemo. Zato volimo da verujemo u sudove i pravdu. To nas uljuljkava, skida teret odgovornosti sa naših leđa: mi živimo svoje male živote, a za kaznu ima ko da se brine. Naša sa vest je čista. Zagledamo li se dublje u u bilo čiji život, videćemo da je sastavljen iz pažljivo tkane mreže naizgled nasumičnih događaja, slučajnih susreta. Onda, u jednom trenu, vidite uzročno-posledičnu, neumoljivu vezu koja je uporno, od prvog momenta, poput efekta leptira, vodila do neočekivanog obrta, do stanja koje je nemoguće vratiti na početak. ◊ Koliko taštine sadrži jedna ispravna odluka, koliko licemerja u svakom saopštavanju

Kamij Lorans, Mogla bih to biti ja - preporuka za čitanje

  Zahvaljujući izuzetnim preporukama sa #bukstagram profila Manjini naslovi ovaj je roman našao put do mene.  Zaista sam srećna što ima mnogo profila i blogova koji u današnje vreme svoj sadržaj kreiraju na taj način da do vas stignu realne preporuke za čitanje i koji prave naslove i dobre autore izvode na svetlost dana gotovo svakodnevno! Tako je i roman Mogla bih to biti ja došao do mene, a samim tim i ova "vanredna preporuka" do vas. Da pređemo na štivo! Kamij Lorans je napisala jedan od najinteresantnijih romana koje sam pročitala ove godine. Ova psihološka drama je kolaž jedne priče ispričane iz više perspektiva. Svaka od njih nam daje novi ugao gledanja, novu percepciju kroz naraciju protagonistkinje Kler , četrdesetosmogodišnje profesorke, razvedene žene i majke dvoje dece.  Ona svoju priču izlaže u formi dnevničkih zapisa, a za tom varijantom događaja idu i beleške psihijatra, bivšeg supruga i spisateljice Kamij. Svi su upleteni u tumačenje događaja, svi imaju sv