Na početku uvođenja mera izolacije i karantina,
tj. na početku vanrednog stanja, pomislila sam: Ma, svejedno! Čak sam i naglas
rekla: Sad imam legitiman izgovor za neviđanje, nesusretanje, nešetanje, za ćutanje.
U nekoj vrsti samovoljne izolacije
sam odavno jer mi, jednostavno, tako prija. Ne znam da li to ima veze sa onom
floskulom koja se često na društvenim mrežama citira i potpisuje imenima raznih
psihologa da je za samoću, osamu, potrebno da se osećamo dobro u svojoj koži - sa
svojim mislima. Nije da još uvek ne varim košmarne događaje iz prethodne godine
i nije sve cveće i proleće i nisam bez mana i problema, ali, ipak, volim kad
sam sama.
Iz tog mi razloga nije teško pala ta najava
prvih dana marta da ćemo verovatno neko vreme morati da provodimo tako da
smanjimo viđanja s porodicom i prijateljima i da se okrenemo sebi i svom domu.
Sasvim slučajno, tih prvih dana marta je bilo
vreme da se ode u nabavku. Napunila sam korpu, onu običnu, što se drži u ruci, i
naišla na preneražen pogled žene koja je ka kasi krenula sa nekoliko osnovnih
proizvoda. U njenim očima sam videla strah, paniku što se uzdiže kao mleko koje
počinje da kipi. Stajala je tako par trenutaka i naočigled svih nas njena se
panika izlila iz šerpe razboritosti i zapenila taman toliko da potopi ceo
market. Hitro se okrećući na peti, vratila se ka policama i počela da nabacuje bilo šta, samo da osećaj gubitka
kontrole popusti. Izašla sam uznemirena, jer nisam se spremala za apokalipsu. A
ta žena je u mojoj korpi videla upravo nju.
Prvi karantin sam “izdržala” nonšalantno. Onda sam
dobila nervni slom čuvši farmaceutkinju kako izgovara da su rukavice 250 dinara
za par. Nisam ih kupila. Onda sam otkrila da i alkohol košta otprilike toliko
za 100ml. Sve to vreme sam, dakle, od 4. marta do kraja meseca, išla samo u
neophodne kupovine do najbližeg marketa i nazad u stan. Onda sam čula da “nam
se bliži italijanski scenario”, zatim da “nam sva groblja neće biti dovoljna”, pa
još jedan, onaj uskršnji karantin. Uopšte me nisu
zanimale za sve to vreme teorije zavere, ali razumela sam ljude kojima je bilo
potrebno da stvar racionalizuju, objasne sebi i umire se ili uvuku u tu
eskalaciju histerije i sve koje znaju. Meni je bilo nemoguće da sebi dam za
pravo da se smatram bogom danim mesijom koji se spušta sa nebesa sa uzvišenom
istinom i apsolutnim znanjem. Nit’ sam ja toliko pametna, nit’ je svetina
(makar i bila svetina) zaslužila da joj se, tako s visoka, obraća. Naročito ne
oni koji su izgubili članove porodice i prijatelje u naletu ovog virusa…
Naelektrisana atmosfera je negde oko Uskrsa
dosezala svoj vrh. Mi u zgradi imamo dvorište, pa sam se, zajedno sa komšijama,
spuštala u taj mali rezervoar kiseonika i betona. I najednom, nisam više bila
zahvalna. Čitava konstrukcija priče o tome da smo mi krivi što smo zatvoreni na
80 i kusur sati, da smo nedisciplinovani, neodgovorni, je počela da se urušava.
Da me vređa i da me iritira. Konferencije kriznog štaba sam prestala da gledam
jer me je nerviralo njihovo kolutanje očima i neodgovaranje na pitanja, čitavo
stanje društva se oslikalo u tim jednočasovnim izlaganjima, a da ne pričam o
tome kakve dijagnoze su se ispoljile u ponašanju pojedinaca…
I, naravno, prvo lupanje u šerpe sam propustila
jer, kako rekoh, trudila sam se da ne pratim vesti. Drugo i svako naredno
nisam. Kao ni aplauz, jašta.
Utekla sam 30. aprila na selo. Bilo mi je dosta
svega. Dosta prisilnog zatvaranja. Dosta nesuvislih izgovora. Dosta demagogije, dosta tišine. One tišine
koja dopire sa praznih ulica, jer nema krošnji da zašume. Samo distopijsko
sivilo.
Kao i u svakoj situaciji, ovde se uvek dešava
isto i meni je toga dosta. A vama? Da li vam je dosta toga da vam se govori da
ste samo vi uvek za sve krivi, da uvek jedni isti daju sebi za pravo da su u
pravu samo zbog toga što su tamo gde jesu? Meni odavno jeste. Sve što sam o
bilo kome mislila se u ovoj situaciji samo potvrdilo. Nema promene i nema
empatije. Svako je izolovan na pustom ostrvu koje je izabrao. Neistomišljenici ostaju
zauvek odvojeni, makar živeli u istoj kući ili vrata do vrata. Nema leka. Ovu
drugu zarazu smo sami izazvali. Hoćemo li se ikada izlečiti?
Natašina
Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš
Коментари
Постави коментар