Наташа Kасаш, ХОРИЗОНТИ
Обимом невелика збирка Хоризонти Наташе
Kасаш
показује, најприје,
као двострук квалитет ауторкину изражену сензитивност и критички однос према себи, свијету, смислу бивствовања. У њој је
сензибилитет женског
писма осјенчен
иронијом као специфичним
зачином
(“верујем… у никад вољено”, каже се у иницијалној пјесми „Белина у мени“. Та пјесма је и иначе међу најуспјелијим,
сва од напола чулних,
напола апстрактних слика, а сличне су јој, према интензитету и осјећајности, оне под
бројевима 11 и
12).
Збирка је упечатљива, аутентична, на тренутке врло
снажна и болна, али без страха од изражене емотивности, која се често
намјерно инхибира код наших пјесникиња. Њена насловна одредница, срећно изабрана, метафора
је унутрашње,
духовне топографије лирске хероине. Пут Хоризоната
заправо је пејзаж унутрашњих, емотивних хронотопа. Маркирана
су тако важна,
кључна,
преиспитивачка
мјеста унутрашњег
развоја, положена
у језгра поетичких судара семантике
апстрактних именица емотивног набоја – чежња, очајање, туга,
заборав, срећа,
жудња – са глаголима који као основно или
имплицирано значење
носе
преобликовање и звук – урушавати се,
распукнути се, струјати, дробити, ускомешати, отресати…
На тај
начин се врло ефектно спајају, претапају
статички,
централни, и
динамички, односно покретачки слој ових стихова. Тако се истовремено
и
креира и
доводи
у баланс напетост између мотивационих сила пјевања – осјећања изгубљености, туге,
горчине,
немоћи,
бесмисла и,
са друге стране, непобитности и непорецивости
љепоте свијета који се посматра, макар се она најчешће сагледавала у одбљесцима ишчезлог, или у
крхотинама. (Нарочито треба обратити пажњу на пјесму под редним
бројем 10, према нашем
мишљењу
најбољу у збирци, која има и
композиционо важно
мјесто. Чини
се да она
својом смиреношћу и снагом
обухвата и
смирује контрастне тежње
– за поетичном
контемплацијом, као
и за рушилачком негацијом).
О динамизму цијеле збирке увјерљиво свједочи и једна од посљедњих
пјесама у збирци, она под бројем 25. Насупрот већ истакнутом меланхоличном, повремено и нихилистичком тону цјелине, она има и готово ведре акценте, и заправо је документ
о снажном осјећању вриједности постојања, ма какво оно било: „То сам ја кад сам
истинита. / Осећам своје постојање у сивилу бесмисла“.
Повремено
изненађујуће
акцентовање ову збирку, релативно
монолитну, спасава од изражене
нивелације која за једно лирско ткање може бити понешто заморна и погубна у смислу
изостанка изазова читаоцу. С друге стране,
потенцирано
уједначавање на тематском и мелодијском нивоу може се посматрати и као поетичка
чежња, жеља да се пјесма никада не заврши, прецизирана,
уосталом, и
у једном стиху у пјесми под бројем 23.
У ауторском рукопису Наташе Kасаш дају се препознати,
као фини ехо, одјеци
поетика великих српских пјесника двадесетог вијека. Ту је прије свега ријеч о Васку Попи и Бранку Миљковићу (на кога се, заправо, на једном
мјесту директно и
реферише). „Пегаво лице неба”, на
примјер, типично
је Попина синтагма-метафора. Претпоставка је да су та мјеста, не тако честа, не само свједочанства о лектири-утицају него
и својеврсно
лично
сврставање младе пјесникиње у аутопоетичком смислу.
Збирка Хоризонти,
дакле, осим
што,
несумњиво, назначава
један озбиљан лирски таленат и дисциплину са којом му се приступа,
сама по себи је истовремено снажан и њежан лирски подухват. У
тим двјема одредницама сажима
се њена унутрашња
есенција и
наговјештава,
надамо се, даље пјевање Натасе Kасаш у назначеним поетичким координатама, али и ван њих, у правцу назначеног иронијског и
преиспитивачког, датог у овој збирци као обећање и залог даљег писања.
Natašina
Čitaonica 2019.© Nataša Kasaš
Коментари
Постави коментар