Desanka Maksimović iz srednjeg veka

U okviru izmene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da iz trećeg razreda isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog - čuvenu zbirku velike pesnikinje "Tražim pomilovanje".

Članovi komisije Zavoda dugo su razgovarali o najzrelijoj zbirci poezije velike pesnikinje, "Tražim pomilovanje", i zaključili da se "vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj". Ipak, razmatrajući zahtev Zadužbine, predložili su da se zbirka nađe u programu za prvi razred gimnazije, uz zaključak da bi "na ovaj način zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka".

Tako glasi današnje skandalozno obaveštenje koje smo dobili od zvaničnika, koje je krajem dana preinačeno u pojašnjenje da se govori o radnoj verziji izmene Programa nastave za navedene razrede. Budući da sam bila u nastavi određeno vreme, a uz to se bavim kako pisanjem, uglavnom poezije, tako i književnom kritikom, ova vest me je posebno pogodila. Nisam fan, kako sam se i deklarisala na kratkoj objavi na društvenim mrežama, drugačija poetika, stil i forma mi više prijaju u proučavanju i uživanju u pisanoj reči. Ono što me je prenerazilo je količina gluposti koja stoji u samom obrazloženju. U nastavnom planu i programu za IV razred ima sijaset pesnika koji svoj pesnički jezik temelje na teško odgonetljivom jeziku, iziskuju napor pri tumačenju i razumevanju, te su kao takvi izazov za učenike. Nije lako približiti govor Branka Miljkovića ili Vaska Pope učenicima tako da se zaista udube u tumačenja i razotkrivanja jezičko-znakovnih slojeva. Velikim uspehom sam smatrala to kad sam na času doživela da je nekoliko učenica došlo spremno za paralelnu analizu pesama koje su Miljković i Stevan Raičković pisali jedan o drugom. U tom smislu, poezija Desanke Maksimović nakon napornog probijanja kroz hermetično tkivo modernizma i avangarde dolazi kao osveženje, kao povratak u stvarnost i vraćanje na bazične, jednostavnije i pitkije teme. Razumevanju jedne epohe doprinosi i takav pisac, koji nema potrebu da svoj jezik zatvori u neprobojnu tvrđavu.

Prekrajanje istorijskog toka i razvoja jedne književnosti zbog toga što njena zbirka „Tražim pomilovanje“ referiše na Dušanov zakonik je skaredna i, najblaže rečeno, nenormalna. Koncept bi mogao biti primenljiv ako bi se pisci tematski, a ne hronološki raspoređivali u lektire i čitanke, a na šta bi tek onda ličilo proučavanje. Gde biste smestili Hazarski rečnik, negde uz Žitije Svetog Simeona i Popinu Manasiju?

Svako vreme nosi svoj duh, svaka poetika svoje ideje, svaki pisac svoju poetiku koja je izraz sopstvenog trenutka u celokupnoj istoriji. Paušalno određivanje i odokativno bajagi-reformisanje je poslednji u nizu znak da definitvno nema mesta gde nisu zaseli besposleni, neobrazovani, neodgovorni ljudi koje nije sramota da se igraju prosvete, a da o njoj nemaju pojma. Tako jedino pisac 20-og veka može da završi u srednjem veku, jedino vremeplovom u praznim glavama.

Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama: Instagram Facebook

Klikom na link kupite zbirku Horizonti

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice. Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neod

Прикажи све

Čitam: Deca zla, Miodrag Majić

„Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji.“ Baš u trenutku kada sam okrenula poslednju stranu romana i uzela telefon da pogledam šta ima novo na voljenom nam instagramu, na #branasbookclub je započeta diskusija o Miodragu Majiću i Deci zla . Divna koincidencija i savršena prilika da svoje sveže utiske podelim sa još mnogo ljubitelja književnosti i dragom Branislavom Antović. Moram da kažem da se moj prvi utisak o Vulkanovoj knjizi nije promenio: ovo je roman koji ima intrigantnu i neobičnu temu, donekle tipiziranog i psihološki nedovoljno portretisanog glavnog junaka. Ipak, ono što bih rekla da je svetla tačka ovog romana je odabir tema. Poslednjih nekoliko godina smo potopljeni jugo-lit talasom, talasom istorijskih i pseudoistorijskih romana, pokušajima da se iskristališe prošlost, kako daleka, tako i bliska. Deca zla takođe kao jedan od događaja uzimaju ratove devedesetih i njihov produkt – decu zla. Decu koja su se rodila i živela

Прикажи све

Kamij Lorans, Mogla bih to biti ja - preporuka za čitanje

Zahvaljujući izuzetnim preporukama sa #bukstagram profila Manjini naslovi ovaj je roman našao put do mene. Zaista sam srećna što ima mnogo profila i blogova koji u današnje vreme svoj sadržaj kreiraju na taj način da do vas stignu realne preporuke za čitanje i koji prave naslove i dobre autore izvode na svetlost dana gotovo svakodnevno! Tako je i roman Mogla bih to biti ja došao do mene, a samim tim i ova "vanredna preporuka" do vas. Da pređemo na štivo! Kamij Lorans je napisala jedan od najinteresantnijih romana koje sam pročitala ove godine. Ova psihološka drama je kolaž jedne priče ispričane iz više perspektiva. Svaka od njih nam daje novi ugao gledanja, novu percepciju kroz naraciju protagonistkinje Kler , četrdesetosmogodišnje profesorke, razvedene žene i majke dvoje dece. Ona svoju priču izlaže u formi dnevničkih zapisa, a za tom varijantom događaja idu i beleške psihijatra, bivšeg supruga i spisateljice Kamij. Svi su upleteni u tumačenje događaja, svi imaju sv

Прикажи све

Natašina Čitaonica

Претражи овај блог