Пређи на главни садржај

Reakcija na reakcije o ovogodišnjoj NIN-ovoj nagradi





 Pročitavši nekoliko osvrta na ovogodišnji žiri i njegov odabir romana za NIN-ovu nagradu, potvrdile su se sve moje zle slutnje i promišljanja o književnoj sceni danas, tačnije, o jednoj njenoj frakciji koja je društvene mreže izabrala kao svoj medij putem koga je obznanila svoje mišljenje.
 Kao prvo, nemam ništa protiv da bilo ko, čitalac, pisac ili kritičar iznese svoje negodovanje, neslaganje, protivljenje.
 Kao drugo, da biste izneli neko od ovih svojih osećanja, potrebno je da ste obavešteni o današnjoj književnosti, da ste upoznati sa delima koja se žiriraju, kao i sa (naučno-književnim) radom samog žirija.
 Nije dovoljno pročitati samo svoj roman i smatrati ga za najbolji sa jedinim  izgovorom   da ste ga vi napisali.  Nije dovoljno!
 Treće, da bi se bilo kom delu pristupilo u svrhu književne analize, potrebno je mnogo znanja, bilo teorijskog, bilo u vidu istorijskog konteksta. Nepročitani roman nije moguće vrednovati.
 I, možda poslednje, ali elementarno: naučite pravopis ako želite da izrazite svoje mišljenje ili pozovite lektora. Ovako deluje kako sva ta nesnosna, nesuvisla kakofonija, ne samo što je posledično neargumentovana nedostatkom poznavanja materije, nego je i pravopisno neispravna. Ovo je činjenicno stanje koje sam zatekla u većini Proglasa koji su za predmet rasprave imali nagradu.
 Kako iko ko sebe naziva piscem i poznavaocem književnosti može sebi da dozvoli takvu nemarnost i sramotu da ne poznaje svoj jezik, gradivno tkivo svakog dela…
 Još jednom, naravno da treba da postoji sloboda da se promišlja i kritikuje sve što može da bude bolje.  Uz veliku dozu samoanalize, znanja, objektivnosti,  kulture, dostojanstva i elementarne pismenosti.

( I među stavovima koji se podudaraju sa mojim, kao i u onim koji mu protivureče, može se uočiti ovaj fenomen iznošenja stava iz pozicije potpunog neznanja i neupućenosti).



Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook



Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Imam poklon za sve vas na Knjižičica online prodavnici!

  Imam poklon za sve vas! Koliko često se zapitate koji bi bio najlepši poklon za knjigoljupca? Na društvenim mrežama smo često komentarisali da, pored knjige, retko naiđemo na mesto gde možemo naći i po još koju sitnicu, tematski uklopljenu ili makar lepo upakovanu uz omiljeni roman. Još ako naručujete onlajn jer nemate vremena da obilazite deset prodavnica, knjižara i šopova da biste sve lepo upakovali, onda ste zasigurno u velikom problemu! Do skoro biste morali da naručujete barem sa tri različita sajta, a to onda nije ni praktično niti vam štedi vreme (dok dočekate sve tri porudžbine). Srećom, razvojem popularnog bukstagrama, to jest posebne zajednice knjiških moljaca na Instagramu koja je u poslednjih dve godine ekspodirala, i izdavači su uspeli da pronađu šta je sadržaj koji bolno nedostaje njihovim prodajnim mestima. Jer, kao što se ne bojimo da kažemo iskreno mišljenje o pročitanom, tako nam nije problem ni da ukažemo na nedostatke izdavačima. Naprotiv, srećni smo što se ...
Постави коментар
Прикажи све

Čitam: Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić   Ostrvo pelikana, Miodrag Majić   ◊ Nikada ne mislimo dovoljno o tome na koliko se sve načina može uticati na tok nečijeg života. Poneka usputna odluka, reč, neizmerena, a izrečena, mogu da sruše ili osvetle nečiji svet. Živimo u trenutku u kome nema mesta za duboka promišljanja, nema vremena da zastanemo i posmatramo. Da merimo, pa da sečemo. Zato volimo da verujemo u sudove i pravdu. To nas uljuljkava, skida teret odgovornosti sa naših leđa: mi živimo svoje male živote, a za kaznu ima ko da se brine. Naša sa vest je čista. Zagledamo li se dublje u u bilo čiji život, videćemo da je sastavljen iz pažljivo tkane mreže naizgled nasumičnih događaja, slučajnih susreta. Onda, u jednom trenu, vidite uzročno-posledičnu, neumoljivu vezu koja je uporno, od prvog momenta, poput efekta leptira, vodila do neočekivanog obrta, do stanja koje je nemoguće vratiti na početak. ◊ Koliko taštine sadrži jedna ispravna odluka, koliko licemerja u svakom saop...
Постави коментар
Прикажи све

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

 Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice.  Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i kra...
Постави коментар
Прикажи све