Reakcija na reakcije o ovogodišnjoj NIN-ovoj nagradi

Pročitavši nekoliko osvrta na ovogodišnji žiri i njegov odabir romana za NIN-ovu nagradu, potvrdile su se sve moje zle slutnje i promišljanja o književnoj sceni danas, tačnije, o jednoj njenoj frakciji koja je društvene mreže izabrala kao svoj medij putem koga je obznanila svoje mišljenje.

Kao prvo, nemam ništa protiv da bilo ko, čitalac, pisac ili kritičar iznese svoje negodovanje, neslaganje, protivljenje.

Kao drugo, da biste izneli neko od ovih svojih osećanja, potrebno je da ste obavešteni o današnjoj književnosti, da ste upoznati sa delima koja se žiriraju, kao i sa (naučno-književnim) radom samog žirija.

Nije dovoljno pročitati samo svoj roman i smatrati ga za najbolji sa jedinim izgovorom da ste ga vi napisali. Nije dovoljno!

Treće, da bi se bilo kom delu pristupilo u svrhu književne analize, potrebno je mnogo znanja, bilo teorijskog, bilo u vidu istorijskog konteksta. Nepročitani roman nije moguće vrednovati.

I, možda poslednje, ali elementarno: naučite pravopis ako želite da izrazite svoje mišljenje ili pozovite lektora. Ovako deluje kako sva ta nesnosna, nesuvisla kakofonija, ne samo što je posledično neargumentovana nedostatkom poznavanja materije, nego je i pravopisno neispravna. Ovo je činjenicno stanje koje sam zatekla u većini Proglasa koji su za predmet rasprave imali nagradu.

Kako iko ko sebe naziva piscem i poznavaocem književnosti može sebi da dozvoli takvu nemarnost i sramotu da ne poznaje svoj jezik, gradivno tkivo svakog dela…

Još jednom, naravno da treba da postoji sloboda da se promišlja i kritikuje sve što može da bude bolje. Uz veliku dozu samoanalize, znanja, objektivnosti, kulture, dostojanstva i elementarne pismenosti.

( I među stavovima koji se podudaraju sa mojim, kao i u onim koji mu protivureče, može se uočiti ovaj fenomen iznošenja stava iz pozicije potpunog neznanja i neupućenosti).

Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama: Instagram Facebook

Коментари

Популарни постови са овог блога

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice. Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neod

Прикажи све

Čitam: Deca zla, Miodrag Majić

„Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji.“ Baš u trenutku kada sam okrenula poslednju stranu romana i uzela telefon da pogledam šta ima novo na voljenom nam instagramu, na #branasbookclub je započeta diskusija o Miodragu Majiću i Deci zla . Divna koincidencija i savršena prilika da svoje sveže utiske podelim sa još mnogo ljubitelja književnosti i dragom Branislavom Antović. Moram da kažem da se moj prvi utisak o Vulkanovoj knjizi nije promenio: ovo je roman koji ima intrigantnu i neobičnu temu, donekle tipiziranog i psihološki nedovoljno portretisanog glavnog junaka. Ipak, ono što bih rekla da je svetla tačka ovog romana je odabir tema. Poslednjih nekoliko godina smo potopljeni jugo-lit talasom, talasom istorijskih i pseudoistorijskih romana, pokušajima da se iskristališe prošlost, kako daleka, tako i bliska. Deca zla takođe kao jedan od događaja uzimaju ratove devedesetih i njihov produkt – decu zla. Decu koja su se rodila i živela

Прикажи све

Kamij Lorans, Mogla bih to biti ja - preporuka za čitanje

Zahvaljujući izuzetnim preporukama sa #bukstagram profila Manjini naslovi ovaj je roman našao put do mene. Zaista sam srećna što ima mnogo profila i blogova koji u današnje vreme svoj sadržaj kreiraju na taj način da do vas stignu realne preporuke za čitanje i koji prave naslove i dobre autore izvode na svetlost dana gotovo svakodnevno! Tako je i roman Mogla bih to biti ja došao do mene, a samim tim i ova "vanredna preporuka" do vas. Da pređemo na štivo! Kamij Lorans je napisala jedan od najinteresantnijih romana koje sam pročitala ove godine. Ova psihološka drama je kolaž jedne priče ispričane iz više perspektiva. Svaka od njih nam daje novi ugao gledanja, novu percepciju kroz naraciju protagonistkinje Kler , četrdesetosmogodišnje profesorke, razvedene žene i majke dvoje dece. Ona svoju priču izlaže u formi dnevničkih zapisa, a za tom varijantom događaja idu i beleške psihijatra, bivšeg supruga i spisateljice Kamij. Svi su upleteni u tumačenje događaja, svi imaju sv

Прикажи све

Natašina Čitaonica

Претражи овај блог