Pročitavši nekoliko osvrta na ovogodišnji žiri i
njegov odabir romana za NIN-ovu nagradu, potvrdile su se sve moje zle slutnje i
promišljanja o književnoj sceni danas, tačnije, o
jednoj njenoj frakciji koja je društvene mreže izabrala kao svoj medij putem koga je obznanila svoje mišljenje.
Kao prvo, nemam ništa protiv da bilo ko, čitalac,
pisac ili kritičar iznese svoje negodovanje, neslaganje, protivljenje.
Kao drugo, da biste izneli neko od ovih svojih osećanja,
potrebno je da ste obavešteni o današnjoj književnosti,
da ste upoznati sa delima koja se žiriraju, kao i sa (naučno-književnim) radom samog žirija.
Nije dovoljno pročitati
samo svoj roman i smatrati ga za najbolji sa jedinim izgovorom
da ste ga vi napisali. Nije
dovoljno!
Treće, da bi se bilo kom delu pristupilo u svrhu književne
analize, potrebno je mnogo znanja, bilo teorijskog, bilo u vidu istorijskog
konteksta. Nepročitani roman nije moguće
vrednovati.
I, možda poslednje, ali elementarno: naučite
pravopis ako želite da izrazite svoje mišljenje
ili pozovite lektora. Ovako deluje kako sva ta nesnosna, nesuvisla kakofonija, ne
samo što je posledično neargumentovana nedostatkom poznavanja materije, nego
je i pravopisno neispravna. Ovo je činjenicno stanje koje
sam zatekla u većini Proglasa koji su za predmet rasprave imali
nagradu.
Kako iko ko sebe naziva piscem i poznavaocem književnosti
može sebi da dozvoli takvu nemarnost i sramotu da ne
poznaje svoj jezik, gradivno tkivo svakog dela…
Još jednom, naravno da treba da postoji sloboda da se
promišlja i kritikuje sve što može da bude bolje.
Uz veliku dozu samoanalize, znanja, objektivnosti, kulture, dostojanstva i elementarne
pismenosti.
( I među
stavovima koji se podudaraju sa mojim, kao i u onim koji mu protivureče, može
se uočiti ovaj fenomen iznošenja stava iz pozicije potpunog neznanja i
neupućenosti).
Natašina
Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš
Коментари
Постави коментар