Nostalgični omaž Beogradu pedesetih raspričao se
jednog junskog predvečerja stotinak kilometara dalje, u pravcu severno.
Utešena sam bila činjenicom
da je narator u godinama u kojima sam i sama, a isto tako mi je i prijao njegov
zamišljen pogled u prošlost, u stvari koje su se desile (i koje se ne mogu
ispraviti). Verovatno postoji trenutak u
životu svakog čoveka kad to preispitivanje započne. Možda u momentu kad
shvatimo da sećanja gube svoju jasnoću i da od mnogih lica ostaju samo obrisi,
razmrljani portreti čijih se imena više ne možemo setiti...
Ne mogu da ne primetim da je i Kapor u "Folirantima", kao i Uskoković u „Došljacima“ u centar priče postavio Beograd, primamljiv, pun obećanja na prvi pogled, a zamandaljen, nem i hladan kad mu se približiš. Gubitak iluzija koji se događa glavnom junaku uporedo sa ličnim propadanjem – stiče se utisak, bi mogli večno da traju.
Tužno je to kako mnogi ljudi, na hiljade njih,
svakodnevno čine prve korake ka svom sanjanom uspehu i proboju, potpuno
nesvesni da bez potpore, poznanstava, podrške neće moći da se maknu sa mrtve
tačke. Možda je to delom i do njih, a možda je i do našeg okruženja koje je
uvek spremno da osujeti, osudi i naruži jer tako zadovoljava sopstvene
egoistične potrebe da se uzdigne i pokaže svoju nadmoć makar i unižavajući
drugog.
Prijateljstvo, još jedna
tema koja se provlači kroz roman, je prikazano kao neka vrsta patološke veze u
kojoj glavni junak, neugledan i slab, crpi snagu, nadmoć i lepotu iz svog
najboljeg prijatelja da bi i on uz njega izgledao bolje. Uprkos neporecivoj
odanosti, ta veza nije zdrava.
Još kad se između njih postavi i Mima Laševski, rađa se ljubavni
trougao iz koga će samo najsrećniji izvući živu glavu.
Zahvaljujući jednostavnom
stilu, kome ne nedostaju ni humor ni šarm, ovo je roman koji bih preporučila
svakom. Još ako ste sentimentalno vezani za Beograd i voleli biste da prošetate
kroz Knez Mihailovu, Kolarac, studenstke domove i Kalemegdan, a onda da malo
plovite Savom, ne tražite dalje.. ovo je vaša priča.
„Te noći, prisustvovao sam
buđenju aprila prvi i poslednji put u životu. Nikada pre toga i nikada kasnije
nisam useo da se nađem na ulici baš u trenucima kada se drveće otvara. Zakleo bih
se da sam čuo i kao neku tihu muziku, sanjivo brujanje, šta li, ali ne smem,
jer mi niko neće verovati.“
Natašina Čitaonica 2021. © Nataša Kasaš
Коментари
Постави коментар