Čitam: "Foliranti", Momo Kapor

Nostalgični omaž Beogradu pedesetih raspričao se jednog junskog predvečerja stotinak kilometara dalje, u pravcu severno.

Utešena sam bila činjenicom da je narator u godinama u kojima sam i sama, a isto tako mi je i prijao njegov zamišljen pogled u prošlost, u stvari koje su se desile (i koje se ne mogu ispraviti). Verovatno postoji trenutak u životu svakog čoveka kad to preispitivanje započne. Možda u momentu kad shvatimo da sećanja gube svoju jasnoću i da od mnogih lica ostaju samo obrisi, razmrljani portreti čijih se imena više ne možemo setiti...

Ne mogu da ne primetim da je i Kapor u "Folirantima", kao i Uskoković u „Došljacima“ u centar priče postavio Beograd, primamljiv, pun obećanja na prvi pogled, a zamandaljen, nem i hladan kad mu se približiš. Gubitak iluzija koji se događa glavnom junaku uporedo sa ličnim propadanjem – stiče se utisak, bi mogli večno da traju.

Tužno je to kako mnogi ljudi, na hiljade njih, svakodnevno čine prve korake ka svom sanjanom uspehu i proboju, potpuno nesvesni da bez potpore, poznanstava, podrške neće moći da se maknu sa mrtve tačke. Možda je to delom i do njih, a možda je i do našeg okruženja koje je uvek spremno da osujeti, osudi i naruži jer tako zadovoljava sopstvene egoistične potrebe da se uzdigne i pokaže svoju nadmoć makar i unižavajući drugog.

Prijateljstvo, još jedna tema koja se provlači kroz roman, je prikazano kao neka vrsta patološke veze u kojoj glavni junak, neugledan i slab, crpi snagu, nadmoć i lepotu iz svog najboljeg prijatelja da bi i on uz njega izgledao bolje. Uprkos neporecivoj odanosti, ta veza nije zdrava.

Još kad se između njih postavi i Mima Laševski, rađa se ljubavni trougao iz koga će samo najsrećniji izvući živu glavu.

Zahvaljujući jednostavnom stilu, kome ne nedostaju ni humor ni šarm, ovo je roman koji bih preporučila svakom. Još ako ste sentimentalno vezani za Beograd i voleli biste da prošetate kroz Knez Mihailovu, Kolarac, studenstke domove i Kalemegdan, a onda da malo plovite Savom, ne tražite dalje.. ovo je vaša priča.

„Te noći, prisustvovao sam buđenju aprila prvi i poslednji put u životu. Nikada pre toga i nikada kasnije nisam useo da se nađem na ulici baš u trenucima kada se drveće otvara. Zakleo bih se da sam čuo i kao neku tihu muziku, sanjivo brujanje, šta li, ali ne smem, jer mi niko neće verovati.“

Natašina Čitaonica 2021. © Nataša Kasaš

Pratite na mrežama: Instagram Facebook Goodreads

Коментари

Популарни постови са овог блога

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice. Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neod

Прикажи све

Čitam: Deca zla, Miodrag Majić

„Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji.“ Baš u trenutku kada sam okrenula poslednju stranu romana i uzela telefon da pogledam šta ima novo na voljenom nam instagramu, na #branasbookclub je započeta diskusija o Miodragu Majiću i Deci zla . Divna koincidencija i savršena prilika da svoje sveže utiske podelim sa još mnogo ljubitelja književnosti i dragom Branislavom Antović. Moram da kažem da se moj prvi utisak o Vulkanovoj knjizi nije promenio: ovo je roman koji ima intrigantnu i neobičnu temu, donekle tipiziranog i psihološki nedovoljno portretisanog glavnog junaka. Ipak, ono što bih rekla da je svetla tačka ovog romana je odabir tema. Poslednjih nekoliko godina smo potopljeni jugo-lit talasom, talasom istorijskih i pseudoistorijskih romana, pokušajima da se iskristališe prošlost, kako daleka, tako i bliska. Deca zla takođe kao jedan od događaja uzimaju ratove devedesetih i njihov produkt – decu zla. Decu koja su se rodila i živela

Прикажи све

Kamij Lorans, Mogla bih to biti ja - preporuka za čitanje

Zahvaljujući izuzetnim preporukama sa #bukstagram profila Manjini naslovi ovaj je roman našao put do mene. Zaista sam srećna što ima mnogo profila i blogova koji u današnje vreme svoj sadržaj kreiraju na taj način da do vas stignu realne preporuke za čitanje i koji prave naslove i dobre autore izvode na svetlost dana gotovo svakodnevno! Tako je i roman Mogla bih to biti ja došao do mene, a samim tim i ova "vanredna preporuka" do vas. Da pređemo na štivo! Kamij Lorans je napisala jedan od najinteresantnijih romana koje sam pročitala ove godine. Ova psihološka drama je kolaž jedne priče ispričane iz više perspektiva. Svaka od njih nam daje novi ugao gledanja, novu percepciju kroz naraciju protagonistkinje Kler , četrdesetosmogodišnje profesorke, razvedene žene i majke dvoje dece. Ona svoju priču izlaže u formi dnevničkih zapisa, a za tom varijantom događaja idu i beleške psihijatra, bivšeg supruga i spisateljice Kamij. Svi su upleteni u tumačenje događaja, svi imaju sv

Прикажи све

Natašina Čitaonica

Претражи овај блог