Čitam: TROJE, Ognjenka Lakićević, Vladimir Tabašević i Ivan Tokin

TROJE, Ivan Tokin i Ognjenka Lakićević

 Uočavanje osnovnih poetskih motiva u zbirci „Troje” je kao prolazak kroz ustreptalo tkivo života, uhvaćeno u vakuumu jednog trenutka koji se uporno ponavlja. Suočavanje sa velikim temama ljudskog postojanja, kao što su smrt, ljubav i bol ovde je dato u  formi introspektivne studije svakog od navedenih stanja. S obzirom da je tema stanje, na sadržinskom planu tekst obiluje slikama koje se analitički promišljaju i beleže.

 Neprestano Tokinovo zazivanje sopstvenog imena odaje utisak agonije koja svojim razornim dejstvom ništi čovekov identitet do te mere da postaje neophodno da se osnovne činjenice, date rođenjem, utvrđuju u bezizlaznom kolu košmarne stvarnosti koja ne donosi razrešenje patnje. Naprotiv, jedino što je izvesno je budućnost koja nosi novu ulogu u pesnikov život, ulogu ubice. Nemogućnost da se pomiri sa činjenicom da će taj čin ubistva morati da se dogodi, navodi pesnika na zaključak da on mora da ima dobrote koja će se pokazati i u činu milosrdnog ubistva. Neutaženi unutarnji nemir proizilazi iz univerzalnog pitanja: koji je smisao smrti? Jedina uteha koju Tokin nalazi je da “nasumičnim odabirom milost caruje”* jer bi svako drugo objašnjenje imalo još manje smisla. Bes zbog nemoći nad promisli koja svojim ravnodušnim prstom donosi patnju i ništi sve, iskazana je i pobeđena saznanjem da slomljeni čovek nema više ništa što bi moglo da mu bude oduzeto. U toj misli da, kada čovek ostane bez srca, bez osećanja, on zapravo trijumfuje jer postaje neranjiv i besmrtan, tj. jednak toj višoj instanci/bogu jer nema ništa sem praznine, pesnik osvetnički poentira.

 Korak dalje kroz zbirku nas vodi u još jedan prizor destruisane sadašnjosti, i iako nije eksplicitno reč o smrti, sasvim je blizak umiranju. Prebiramo po neuspešno potisnutim traumama koje datiraju od ranog detinjstva do odraslog doba. Iz pozicije autsajdera, neshvaćenog preosetljivog bića lišenog nagona za samoodržanjem,  pesnikinja se ni ne obraća nama kao čitaocima. Ona vodi razgovore sa prolaznicima, sećanjima, sa onim što oseća, sa patnjom, sa razornim unutarnjim potencijalom, sa sopstvom. Kao što i sama kaže u jednoj od pesama, ona nema publiku i ne piše za nju. Ona piše kao što i trči, da kroz kilometre i znoj zbaci sa sebe makar jedan deo tereta i nepodnošljive težine samoobmane sa ubitačnim posledicama. Taj teret je praznina koja izjeda Dom da od njega ostane samo skelet, slika mrtve prirode.

Kao što Tokin ponavlja svoje ime, tako i Lakićevićeva ponavlja “Ne osećati više teret, stalna je namera… Sklupčati se do nestajanja, stalna je namera”. To mantričko ponavljanje usled gubitka sigurnosti asocira na stanje najvišeg alarma u kome se ljudsko biće bori za goli opstanak. Krah koji nastaje na mikroplanu vodi od samodestruktivnih poriva do samospoznaje i uvida kroz katarzično dejstvo patnje. I Lakićevićeva prolazi kroz teskobu, bol, napuštanje, nemogućnost da se podredi većini, da nađe spokoj, ali ne nalazi razrešenje. Završnim stihom “Već je bilo jasno na šta će ličiti život” nudi nam ravnodušnu pomirenost kao krajnji domet traganja. Pomirenost sa sopstvenom ranjivošću ne uključuje po sebi i sklad sa svetom ni nadu u potpuno isceljenje.

 Pored opisanih centralnih motiva koji oblikuju ove dve zbirke, postoje i elementi koji ih učvršćuju i dopunjuju. Samoironijski ton, duhoviti uvidi i tragikomični momenti nose, podižu stihove dodajući im šarm i potpunu autentičnost izrečenom.

Nataša Kasaš

*Stih iz pesme N. Kasaš

Klikom na ovaj link naručite zbirku Horizonti

Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook