Čitam: Đubre, Marko Vidojković

 

Da li ste se ikad zapitali ko su ti likovi što prelaze na crvenom na semaforima uz strašnu škripu guma? Ko su ti ljudi koji žive u našem komšiluku na poslednja tri sprata zgrade? Da, oni za koje vam je komšinica rekla da je bolje da se sklanjate ako ih sretnete na hodniku?

Kako izgleda taj paralelni svet u kome žive i šta zapravo stoji iza afera, laži, kriminala, ispiranja mozgova, doznajemo iz perspektive Dragiše, jednog od nosilaca krvotoka ovog bolesnog društvenog ustrojstva, a na čijim se periferijama toka nalaze javne figure čiji je jedini zadatak da mnjenju plasiraju upristojenu sliku stvarnog stanja.  Dragiša živi visoko pozicioniran u tom svetu, hladnokrvan je i beskompromisan. Ipak, brzo zaključujemo da u njemu mora da postoji i nešto ljudsko, nešto što pati i gnuša se niskosti tog sveta, jer su mu potrebne neverovatne količne psihoaktivnih supstanci da bi mogao da podnese kreature kao sto su Hromozom, Helijum ( sva imena su užasno slikovita, ne bih da kvarim ugođaj prilikom čitanja).  Sama ta činjenica da možda i mi znamo ko su inspiratori za likove u romanu, u nama budi okidač ( sad, kako kome) koji pokreće i nagon da se smejemo, a i nezadrživu potrebu da mrmljamo u bradu ili glasno opsujemo. Svi u toj mreži su potonuli, moralno, duhovno, do izobličenja. Ispunjenje mazohistickih fantazija, moć koja je nekontrolisana, koja utiče tako da deformiše ličnost do samoponištenja, to je katarzično, predkataklizmično stanje, kao balon naduvan do granice pucanja. Sunovrat, nezadrživa katastrofa koja se sprema i usisava sve poput crne rupe. Nema pošteđenih.

Dragiša je antijunak ove proročke distopije, lice moći državnog sistema koji se održava zahvaljujući njemu. On ne postoji, ne funkcioniše, vode ga ljudi koji tom zadatku nisu dorasli. 

U Domanovićevom Vođi se dešava isto: beslovesno stado prati predvodnika koji na suštinskom nivou nije sposoban da vidi put izbavljenja. Prateći tok svesti našeg protagoniste, čujemo na momente i njegovu savest, koja se brzo ućutkava u narkomaskoj ekstazi. Čitavim putem između gađenja, agonije i ravnodušnosti, Dragiša, kao pravi predator,  sa prezirom u srcu, grabi napred bez saosećanja za one koji su u takvom nakaradnom poretku isisavali krv narodu ( koji se, inače, nigde ne spominje u temama koje vode vlast, operativci , moćnici– veoma indikativno) i doveli ga do apokalipse.

 

Natašina Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook

Klikom na link naručite zbirku poezije "Horizonti" Nataše Kasaš