Čitam: Lenji pisac, Gijom Muso – Devojka iz Bruklina

 Kada sam, nakon mnogo godina apstinencije od čitanja krimi triler romana kupila  Musoov „Zov anđela“, nisam imala naročito velika očekivanja. To sam i dobila: interesantan zaplet, jednostavan stil, malo uzbuđenja i knjigu koja se čita za dan. Inspirisana tom idejom (iako u mom prikazu možete pročitati da sam i na njega imala zamerke), poželela sam da pročitam još nešto u tom stilu, da me relaksira od snažnih romana kao što su „Došljaci“ i „Očevi i oci“.

Roman počinje in medias res: Rafael je na romantičnom putovanju sa svojom novom verenicom Anom. Idila se iznenada prekida kada mu ona otkrije mračnu tajnu nakon čega on bezglavo istrčava iz vile u kojoj su odseli. Kada malo dođe sebi i shvati (!?) da bi možda ipak trebalo da pruži Ani šansu da objasni šta je zapravo pozadina priče koju krije  fotografija koju mu je pokazala,  on se vraća na mesto gde su započeli svađu i tu shvata da je Ana nestala bez traga.

Roman na dalje predstavlja Rafaelovu potragu za Anom kojoj se pridružuje njegov verni prijatelj Mark, a pisac nas vodi iz Pariza za Njujork, tragom Anine prošlosti. I sam početak romana je nategnut, jer mi je  bilo malo verovatno da bi odrastao muškarac pobegao kao miš i to od žene koju je upravo verio (osim ako nije stoprocentna kukavica).

Za vas, koji ste pročitali „Devojku iz Bruklina“, imam jedno pitanje koje će opravdati naslov koji sam dala ovom osvrtu: jeste li primetili da Gijom Muso uopšte nije obrato pažnju na kućni broj koji je dao adresi Aninih tetaka? Na jednom mestu to je 266, na drugom 299, a na trećem 216. Mene je to izluđivalo! Nemam bogzna kakvu memoriju, ali je imam za toliko da, kada sam svaki naredni put pročitala drugi broj, mislila da i junaci govore o nekim novim događajima, da bih na kraju ustanovila da je to ipak ista porodična kuća s početka, a da je jedini problem bio u tome da je monsieur-a Gijoma mrzelo da proveri koji je broj koji je u startu odabrao. Aljkavost par excellence!

Zatim, u razvoju radnje pratimo Rafaela i Marka kroz paralelne celine koje se nižu jedna za drugom i donose mnoge obrte, otkrovenja, nove uvide u Anine motive za počinjeno delo i klupko se polako odmotava. Taj način pripovedanja izuzetno pogoduje ovom žanru, stvara taj grozničavi osećaj otkrivanja tajni sloj po sloj.

Međutim, u samom raspletu čitave priče odjednom se suočavamo sa novim načinom upoznavanja sa likovima koji je gotovo dnevnički: oni govore u prvom licu i pričaju svoje životne priče. To su likovi koji se otkrivaju u četvrtoj četvrtini romana. Na ovaj način se naracija potpuno raspada, pa umesto da uživamo u konačnom razotkrivanju, pisac nam daje jednu bledunjavu završnicu koja se čak i ne tiče Ane i Rafaela. Zašto je Muso to uradio? Prosto, tako mu je bilo lakše. Umesto da utakne motivaciju za postupke junaka koji se pojavljuju u završnici knjige, da „opravda“ njihove postupke i uklopi ih u tok događaja, on je izabrao kraći put. Dao im je po stranicu na kojoj je izređao šta im se sve izdogađalo u životu i to je trebalo da bude dovoljno. Ubeđena sam da je taj deo romana bukvalno prepisana i malo proširena skica likova koje je pisac planirao da ubaci u roman, ali ga je jednostavno mrzelo da ih na pravi način uvede u pripovedanje koje je kako-tako uspevalo da održi moju pažnju do pred sam kraj.

Ni odnosi između likova nisu pošteno prikazani, suviše su naivni (Rafaelov odnos sa sinom), besmisleni i plitki (Ana i Rafael).

Rezime: Nije teško biti iskren kada pišeš recenziju, osvrt, prikaz ili preporuku za čitanje. Naročito onda kada želiš da preneseš koji je to stvarni kvalitet koji će budući čitalac moći da očekuje od dela. Naravno, nije zgodno kada ne pišeš hvalospev po svaku cenu, ali je još manje zgodno kad ne možeš da stojiš iza onog što si rekao. 

Natašina Čitaonica 2021. © Natasa Kasas

Pratite na mrežama: Instagram   Facebook Goodreads