Čitam: Stina Džekson, „Srebrni put“

Stina Džekson je švedska autorka, a za roman "Srebrni put" je dobila nagradu The Gloss Key za najbolji skandinavski kriminalistički roman, priznanje Švedske akademije kriminalističkih pisaca za najbolji švedski kriminalistićki roman, kao i nagradu Knjiga godine. Rođena je 1983. godine na severu Švedske.

Srebrni put kao glavnu temu ima nestanak devojčice u jednom malom mestu na severu Švedske. Prošlo je tri godine, a jedini koji i dalje traži Linu je njen otac, Lele. Ova mučna tema donosi i takvu atmosferu u roman, i to najvećim delom iz intimne perspektive Lelea. Najkraće, on je uništen čovek, razočaran ravnodušnošću zajednice koja se, umesto da istraje u potrazi za Linom, radije opredeljuje da na društvenim mrežama deli poruke podrške i saučešća. U realnosti, Lelea svi izbegavaju. On pune tri godine sistematično pretražuje okolinu, očajan, usamljen i samovoljno izolovan od sopstvenog života – njegova jedina misao je da pronađe svoju ćerku za kojom neizmerno pati. Pored njega, Stina uvodi i niz likova koji postepeno počinju da pokreću točkiće koji će aktivirati mehanizam sumnji, optužbi i krivice. Od prve stranice roman i odnosi među likovima sadrže tenziju, i iako implicitno do pred finiš ne znamo gotovo ništa o zločinu, to nas ne sprečava da nas pripovedanje ne ponese i odvede do razrešenja ovog mračnog trilera.

Ja sam prvi deo romana pročitala za jedno popodne, a drugi deo jednostavno nisam mogla da pustim dok nisam pročitala do kraja. Iako inače ne čitam nordic noir, ovu ću knjigu rado preporučivati. Pored zamršenih odnosa među likovima koji su veoma dobro portretisani, Srebrni put obiluje čulnom deskripcijom, potpomognutom činjenicom da se radnja odvija u predelima koji su toliko različiti od naše svakodnevice, da prizivaju sablasnost i dodatno produbljuju osećaj jeze.

Ovo je priča o neodustajanju, o tome koliko čovek može da bude istrajan kada ga vode ljubav i patnja. Zaogrnut bolom, glavni junak prolazi kroz pakao, ali čak i tad pred sobom ima jasni cilj. Da otrgne kćer iz tame, da je nađe po cenu života. Jer i najmračnije putovanje jednom mora da se završi.

Natašina Čitaonica 2021. © Nataša Kasaš

Pratite na mrežama: Instagram Facebook Goodreads

Коментари

Популарни постови са овог блога

Čitam: Očevi i oci, Slobodan Selenić

Ovo je roman koji govori o burnom istorijskom periodu od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Lokacijski je smešten u Beograd , a prati tri generacije jedne porodice. Porodicu Medaković upoznajemo kroz perspektivu Stevana Medakovića , Milutinovog sina i Mihajlovog oca. Njegovo pripovedanje započinje u Engleskoj, gde se Stevan školuje i upoznaje Elizabetu , svoju buduću ženu, koju dovodi u posleratni Beograd, tada nerazvijeni, postorijentalni grad koji nije našao ni svoj identitet ni mesto u savremenoj Evropi. Početak parlamentarizma i pokušaj demokratije koji se ruši pod težinom rastućeg komunističkog pokreta neodoljivo je referentan i na sadašnje prilike te je sasvim razumljivo zašto je Selenić ovaj roman uspeo da objavi tek 1985. „Po uverenju komunista krivično zakonodavstvo postoji da bi štitilo njihovu vlast, a pojedini paragrafi ne služe kažnjavanju pravih prestupnika , već ućutkivanju, suzbijanju i progonu neistomišljenika. To se najlakše postiže širokim i krajnje neod

Прикажи све

Čitam: Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić Ostrvo pelikana, Miodrag Majić ◊ Nikada ne mislimo dovoljno o tome na koliko se sve načina može uticati na tok nečijeg života. Poneka usputna odluka, reč, neizmerena, a izrečena, mogu da sruše ili osvetle nečiji svet. Živimo u trenutku u kome nema mesta za duboka promišljanja, nema vremena da zastanemo i posmatramo. Da merimo, pa da sečemo. Zato volimo da verujemo u sudove i pravdu. To nas uljuljkava, skida teret odgovornosti sa naših leđa: mi živimo svoje male živote, a za kaznu ima ko da se brine. Naša sa vest je čista. Zagledamo li se dublje u u bilo čiji život, videćemo da je sastavljen iz pažljivo tkane mreže naizgled nasumičnih događaja, slučajnih susreta. Onda, u jednom trenu, vidite uzročno-posledičnu, neumoljivu vezu koja je uporno, od prvog momenta, poput efekta leptira, vodila do neočekivanog obrta, do stanja koje je nemoguće vratiti na početak. ◊ Koliko taštine sadrži jedna ispravna odluka, koliko licemerja u svakom saopštavanju

Прикажи све

Čitam: Deca zla, Miodrag Majić

„Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji.“ Baš u trenutku kada sam okrenula poslednju stranu romana i uzela telefon da pogledam šta ima novo na voljenom nam instagramu, na #branasbookclub je započeta diskusija o Miodragu Majiću i Deci zla . Divna koincidencija i savršena prilika da svoje sveže utiske podelim sa još mnogo ljubitelja književnosti i dragom Branislavom Antović. Moram da kažem da se moj prvi utisak o Vulkanovoj knjizi nije promenio: ovo je roman koji ima intrigantnu i neobičnu temu, donekle tipiziranog i psihološki nedovoljno portretisanog glavnog junaka. Ipak, ono što bih rekla da je svetla tačka ovog romana je odabir tema. Poslednjih nekoliko godina smo potopljeni jugo-lit talasom, talasom istorijskih i pseudoistorijskih romana, pokušajima da se iskristališe prošlost, kako daleka, tako i bliska. Deca zla takođe kao jedan od događaja uzimaju ratove devedesetih i njihov produkt – decu zla. Decu koja su se rodila i živela

Прикажи све

Natašina Čitaonica

Претражи овај блог