Čitam: Deca zla, Miodrag Majić

„Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji.“

 Baš u trenutku kada sam okrenula poslednju stranu romana i uzela telefon da pogledam šta ima novo na voljenom nam instagramu, na #branasbookclub je započeta diskusija o Miodragu Majiću i Deci zla. Divna koincidencija i savršena prilika da svoje sveže utiske podelim sa još mnogo ljubitelja književnosti i dragom Branislavom Antović.

 Moram da kažem da se moj prvi utisak o Vulkanovoj knjizi nije promenio: ovo je roman koji ima intrigantnu i neobičnu temu, donekle tipiziranog i psihološki nedovoljno portretisanog glavnog junaka. Ipak, ono što bih rekla da je svetla tačka ovog romana je odabir tema. Poslednjih nekoliko godina smo potopljeni jugo-lit talasom, talasom istorijskih i pseudoistorijskih romana, pokušajima da se iskristališe prošlost, kako daleka, tako i bliska.

 Deca zla takođe kao jedan od događaja uzimaju ratove devedesetih i njihov produkt – decu zla. Decu koja su se rodila i živela u strašnim, nezamislivim okolnostima. Ipak, Majić je nekako uspeo da nad svim dotaknutim temama nametne drugačija, a ključna pitanja koja roman postavlja. To mi se dopalo i u Ostrvu pelikana – iako čitalac ima konkretan događaj koji prati kroz knjigu, u sferi promišljanja iznedruju se pitanja koja se tiču naše duše, morala, odgovornosti i samokritičnosti. Tako je i sa Decom zla. U fokusu je ubistvo političara Radovana Kovača oko koga je ispletena gotovo nerazmrsiva mreža urotnika i neprijatelja – od supruge koja je prevarena, zapostavljena i izigrana, preko nezakonitih radnji i prijatelja koji pripadaju talogu društva – svi su imali motiv za ubistvo.

 Ipak, svirepost kojom je isto počinjeno i tajanstveni dukat nađen u šaci ubijenog, nakon mnogo ( kao što je Branislava dodala u svojim beleškama „ne tako bistar Nikola“) lutanja, dovodi Nikolu Bobića konačno na pravi trag – do Dragana – Kovačevog ratnog druga. I klupko najzad počinje da se razmotava...

 Dopada mi se to što je Majić kao retko ko uspeo da uveže različite slojeve društva i nivoe na kojima se događaji odvijaju, a da nemam, dok čitam, onaj utisak usiljenosti ili osećaj da nešto nedostaje u razvoju priče. Likovi su zanimljivi ali im nedostaje dublji upliv u Draganov lik i njegovu motivaciju. Isto, Nikoli nedostaje još malo „opravdavanja“ iz piščevog pera  da bi bio upečatljiviji. Ovako sam imala utisak da je u krizi srednjih godina.:D  I žao mi je što nije više obrađena tema o tome da ima razlike kada se boriš za pravdu i istinu radi sujete s jedne, i radi dobra, s druge strane.

 Ženski likovi, Ana i Bojana, su, verovatno zbog nedostatka prostora u tekstu, ostale nedokučene i, bar meni, iritantne. Uvek između ambicije i želje da su na strani istine – a čak i kad se opredele za istinu, one istovremeno brane i svoju poziciju.

 Centralna scena, najupečatljivija i najuspelija je definitvno scena obilaska Hazne. Nenadovo istraživanje hodžine kuće, kuće u kojoj je počinjen zločin, na granici je sa hororom i izaziva veliku napetost koja se prenosi i na stranice koje slede i od tog momenta vode ka pravim počiniocima ubistava.

 Uprkos manjkavostima koje je Majić uspeo da prevaziđe u svom narednom romanu, i ovaj roman je daleko od toga da nije vredan čitanja. Čak naprotiv! Ovo je roman koji nećete moći da ispustite iz ruku, verovatno nećete ni primetiti mane koje sam nabrajala, navijaćete za Nikolu i bodrićete ga da uhvati ubicu i spase svoj obraz. Fantastično je to kako je Majić uspeo da nas veže za likove, da probudi u nama empatiju i razumevanje za njih, za njihove prave ali i pogrešne odluke. U nekom trenutku sam pomislila da nas čitanje ovih romana svakako čini boljim ljudima baš zbog tih suptilnih načina kojima se u potpunosti prepustimo proživljavanju sudbine drugih, koliko god bili različiti od nas.

 

Natašina Čitaonica 2021.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook