Čitam: Uhvati zeca, Lana Bastašić

Lana Bastašić, Uhvati zeca

 

Čitam: Uhvati zeca, Lana Bastašić

 

Mnogi će vam reći da je ovo roman o ženskom prijateljstvu, roman o prekinutoj niti koja, uprkos kilometrima udaljenosti i godinama ćutnje, ima svoj način da proganja, muči i drži u pripravnosti nekadašnje polovine jedne celine koja sada postoji samo u varljivom sećanju. Ne tako retkim postupkom nepouzdanog pripovedača, vodi nas Sara koja, putujući ka i kroz prostor koji je napustila, pokušava da evociranjem prošlosti i razobličavanjem sećanja razotkrije potisnute emocije i da zagrebe dublje u potrazi za smislom. U  tom postupku, neminovno, njeno nezaustavljivo traganje za belim zecom sećanja razotkrijva upravo - nju.

Lana Bastašić piše slobodno, neusiljeno. Stil pripovedanja je na mahove izrazito poetski obojen, asocijacije se prirodno nadovezuju jedna na drugu i čine kompaktnu celinu sa sadržinskom materijom teksta. Epilog, kome sve teži, poput crne rupe usisava sve elemente romana – likove, sve dimenzije vremena kroz koje se kreću, čak i prostor –dok u poslednjoj tački, Direrovom Zecu, ne ostane samo gola metafora. Strukturalno, roman vuče intertekstualne veze sa Kerolovom Alisom u zemlji čuda, te svako poglavlje odgovara drugom poglavlju datog dela. Takođe, elegantno izvedeno ciklično, prrstenasto ustrojenje romana ima snažan simbolički značaj – poslednja rečenica romana se nastavlja na prvu, te tako šalje poruku da priča nema kraja, a samim tim ni početka: Sarina priča (kao i svakog od nas) je beskrajna priča čovečanstva, priča o potrazi za smislom, za značenjem. Iz ovoga vidimo da je i struktura poslužila svrsi da istakne nemogućnost da se stavi tačka, da se priča završi, poentira i zaključi.

Teme koje Bastašićeva obrađuje su brojne. Ovo je roman koji govori o suočavanju sa osećanjem krivice, sa potrebom za prihvatanjem, o želji za pripadanjem i domom, za majkom-zemljom. Nebrojeni slojevi simbolike rasuti su po stranicama baš kao i neuhvatljivi zec – kao sećanje, san i košmar. Bez kraja, početka, bez objektivne istine, na koju je Sara želela da polaže pravo. Ta njena bolesna žudnja je i izrodila sve između korica. Nemogućnost da otrese sa sebe, iz sebe sav talog bosanskog mraka, da iščupa žaoke grubosti i nerazumevanja koje je preživela od Le(j)le. Njihov odnos je neravnopravan. Sara je oduvek bila ona koja je trebalo da se prilagodi, potčini. Lejla je njen antipod. Hladna, oduvek zrelija, ogrubela i uvek spremna na podsmeh za Sarine umetničke sklonosti, dečju naivnost, nesnađenost u stvarnom svetu. Kroz godine odrastanja one nikad neće zameniti uloge, ali će se polaritet između njih sve više pojačavati dok ne dođe do finalnog sloma.

Kompleksnost likova Sare i Lejle je upravo u njihovoj patološkoj povezanosti koja prirodne granice između dve individue ne poznaje u potpunosti i u tom prostoru gradi odnos koji izaziva patnju obema. Pripovedne uzde su u potpunosti u Sarinim rukama. Ona je kreator priče. Iz njenih reči, iz njenog sećanja oživljavaju scene iz detinjstva i mladosti, odnosa sa roditeljima, prikazi rata. Iz takve subjektivne perspektive jednostrani prikaz uvek je nepotpun, ali i duboko intiman i ličan. Jedna od stvari na koju je Sara zaboravila odlaskom u Irsku je mrak. Tama u koju je Bosna zavijena je teška, mučna i neprobojna. Nesavladiva. Čini se da je uvek pred očima, brani da se jasno pogleda u stvarnost, u nebo i ljude. Ne pruža jasnoću, čiste vidike. 

Iz tog tamnog vilajeta je Sara pobegla u Dablin, gde rado ostavlja sve od tog psihološkog tereta pod kojim nije mogla da diše. Njen Majkl i drvo avokada su bili supstitucija, njen način da staru Saru ostavi Bosni, a novu Saru (čije se ime drugačije izgovara) kreira u Irskoj. Njen život, kako ga sama naziva, „civilizovane Evropljanke“ biva uzdrman Lejlinim pozivom koji pokreće nezaustavljivu lavinu iz koje se i rađa celokupno pripovedanje. 

Potraga za Lejlinim bratom Arminom pokreće mehanizam koji se, kao perpetuum mobile, jednom pokrenut, nikad ne zaustavlja. Topos putovanja kao jedan od najfrekventnijih u književnosti je nosilac radnje ‒ usešno je iskorišćen i svrsishodan je. Paralele između fizičkog kretanja-putovanja i šetnje sećanjem nema, te dve putanje opozitne su. Dok god naše junakinje idu pravolinijski, ka cilju, dotle se naša naratorka u cikličnim krugovima spušta sve dublje niz zečju rupu na čijem dnu je čeka reflektovan pogled sa druge strane ogledala. To je najviši stepen istine do kog je mogla da dopre – da postane i sama deo alegorije.

 

Svi smo mi, baš kao i Sara, nepouzdani pripovedač svoje lične povesti. Ne možemo se osloboditi subjektivnosti niti te želje da, kad smo pod reflektorima, predstavimo sebe iz najboljeg ugla i sakrijemo mane ili ih makar opravdamo. Ne odobravajući licemerstvo, ipak, ne mogu da se ne zapitam – gde bismo drugo i bili glavni junak, ako ne u svojoj priči?

"Samo sam htjela... da počnemo ispočetka."

 

 Izdavač: Booka

Natašina Čitaonica 2021.© Nataša Kasaš

Pratite na mrežama:     Instagram Facebook

#bookstagram #natasakasas #preporukazacitanje #booka #lanabastasic #uhvatizeca