Došlo je i to vreme da pružim šansu još jednom od top 5 pisaca kod nas. Kao što sam izbegavala i Elenu Ferante, tako sam uporno i zaobilazila Bakmana.
U našoj bookstagram
zajednici čini mi se da sam videla jedan ili nijedan negativan ili makar
suzdržan utisak, što me nikad ne ohrabruje da počnem sa čitanjem nekog romana.
Uvek je bolje kad se lome koplja. 😄 Diskusija je uvek znak da ima sadržaja
koji može da se tumači na više načina, da je kroz delo sprovedena neka ideja,
misao vodilja, dakle, da je pisac imao misiju i poruku koju je želeo da delo
prenese. Sve to učvršćuje moje uverenje da neću uludo potrošiti svoje vreme,
već da će me čitanje nekog naslova oplemniti, obogatiti, osvežiti...
E, sad, da se vratimo na Bakmana. Ovo je
kratka priča koja govori o značaju vremena koje nam je dodeljeno da ga
provedemo na ovoj našoj plavoj planeti. Sažeta priča o smislu međuljudskih
odnosa, značaju bliskosti i porodice, kao i o empatiji i prihvatanju svojih
grešaka.
Priča prati teško
bolesnog milionera koji je u svojoj gordosti izgubio dodir sa realnošću živeći
za uspeh i postignuće, a zaboravljajući porodicu. Sad, kad se nalazi na kraju
života, žali za propuštenom prilikom da uspostavi vezu sa sinom i da mu život
učini boljim. On upoznaje i devojčicu zbog koje će se zapitati šta je spreman
da da ako bi mogao da ispravi greške koje je pravio.
Ovih osamdesetak stranica
sam zaista brzo pročitala. Stilom me malo podseća i na Koelja, možda zbog
jezgrovitosti priče i toga šta je sve uspeo da upakuje u tako malo teksta.
Jednostavan jezik, emotivna priča i veoma dobro sprovedena metafora Smrti koja
ovaploćena šeta poput senke kroz roman su dovoljan razlog da planiram šta ću
sledeće uzeti da pročitam. Možda Čovek po
imenu Uve? Šta vi mislite?
Natašina Čitaonica 2021. © Natasa Kasas
Pratite na mrežama: Instagram Facebook
Коментари
Постави коментар