Nataša Kasaš: Hronika jednog stradanja - 1. nagrada na konkursu izdavačke kuće Presing za književnu kritiku
HRONIKA
JEDNOG STRADANJA
Na granici Istoka i Zapada, Balkan je područje
trvenja, razlika i razmeđa između kultura, vera i običaja. Kao beleg kroz
decenije i vekove na istorijskom polju takođe nosi još sveže rane velikih
razaranja i besmislenih ratova.
Kada se živi u takvom podneblju, prosto je neizbežno
odupreti se odjecima istorijskih događanja koji, poput ponornice, pronalazeći
put kroz brdovito tlo, postaju delom krvotoka čoveka i prožimaju njegovo biće.
Taj čovek, koji oseća damare prošlosti u sopstvu, genetski je predodređen da
mrzi nepravdu, da jače no drugi oseća patnju bližnjega, da se bori prkosom i
ponosom.
Noseći u
grudima snažan dualizam osećanja beskraja i besmisla postojanja, utisnute u
duši kao pismo i glavu sa istog novčića, taj se čovek, na ulasku u 21. vek,
našao pred zastrašujućom slikom ratnih razaranja. Tako raspolućen, glavni lik
romana ʺPod senkama Jestonijeʺ nas uvodi
u svakodnevicu rata. Gavrilo (Stevan (Sivac)), penzionisani istoričar, je glava
porodice, njen čvrst oslonac. Njegova žena Olga, ulogom u životu Majka, upravo
tu stabilnost i razboritost očekuje od svog supružnika. Međutim, ubrzo
saznajemo da Gavrilo u svojoj ličnosti krije i drugačiji psihološki entitet.
Njegov unutarnji glas, Stevan, ili kako ga pripovedač definiše, ʺpesnička
labilnostʺ, je poetski beg iz bolnog stanja u realnosti. Pratimo li Gavrilov
lik kroz roman, vidimo da se, pritisnuti stvarnošću, njegovi ideali stavljaju na probu i menjaju,
pa čak i ruše kad su podvrgnuti ispitu stvarnosti. S početka, glavni junak je
nepokolebljiv u svom besu i osećaju nepravde: on se kategorički vodi mišlju da
njegova otadžbina ne treba da poklekne pod silom jačega. Prkos i vitalnost tog
stava se oglušuju i na argumente koje mu svakodnevno upućuju članovi porodice i
prijatelji. Iz njega progovara Stevan, kao duh predaka, i poziva svetsku pravdu da zaustavi nasilje
nad narodom koji je već izmučen ratovima. Gavrilo se bori da zadrži prisebnost,
ali kako vreme prolazi, Stevanov uticaj jača i zamagljuje trezveni pogled na
zbivanja. Primarni osećaj besa sada zamenjuje osećaj nemoći. Glavni junak sada strepi
nad sudbinom svoje dece i svog naroda. Tako veliki duševni nemir i
sveprožimajuća tuga je morala ojačati unutarnji glas, probuditi iskonski bol
taložen u genima generacijama unazad. Iz tog bola se rađa Stevan, koji svojom
potrebom da zavapi i progovori odvlači Gavrila među spise u biblioteku.
Skriveni poeta izlazi na svetlost dana, da, kao ranjena zver, razbaca
neartikulisane stihove u obimnu epopeju o ljudskom stradanju. To delo u svojim redovima nosi svu grubost i
neuglađenost lišenu uzvišenog pesničkog izraza. U nju je pretočena sirova
realnost i još stvarniji, nezadrživi bol. Ono što utišava Stevanov glas je i
čudnovat stav mladih generacija, oličenih u Nadici i Veljku. Njihova mladost
traži život i napredak, šansu za sreću i uspeh. Njihove oči su uprte u
budućnost i nadu. Pritisak tog i takvog očekivanja od života koji tek počinje
savlađuje Gavrilove stoičke stavove i pretvara ih u zablude. Istrošeni i
izmoreni slikama stradanja, oslepljeni scenama tragičnih medijskih izveštaja,
Olga i Gavrilo, na vest o rođenju unuke izlaze iz svojih čaura i ostavljaju
Stevana da se suoči sa svojom nečistom savešću, Sivcem.
Raslojavanje glavnog junaka na više unutarnjih
identiteta je možda i najznačajnija simbolička slika. Stevan je Gavrilu bio
potreban kao jedini način da kanališe osnovni nagon ka trajanju i stvaranju. Takođe,
taj oslobođeni unutarnji glas je i pribežište, put koji se otvorio kako bi se
moglo podneti sopstveno postojanje u rugobnoj stvarnosti, u životu koji je
zaustavljen.
Ipak, Stevan na kraju ostaje napušten i tako
naslućujemo da se Gavrilo odrekao pesnika u sebi. ʺJestonijaʺ i Stevan se
rastaju i od Sivca, nastavljajući svoje imaginarno trajanje oslobođeni i
pomireni u epilogu. Sam pripovedač zaključuje: ʺTi si moj greh, a greh stoji
kao mrlja na savesti grešnika. A savest se ne može čistiti.ʺ
Stilski
gledano, ovo prozno delo- roman, možemo nazvati i hronikom, koja prema
definiciji označava ʺroman sa istorijskom tematikom u kojem je pripovedanje
organizovano u hronološkom redosleduʺ.*
Radnja prati zbivanja u Boru i Jagodini tokom
bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Sama struktura romana je jasna i
razumljiva. Putem paralelizma koji je dosledno sproveden u celom delu, smenjuju
se prozni tekst i odlomci iz epopeje (koja je poetska dopuna šturom i oskudnom
pripovedanju). Sam način vođenja radnje je nevešt, sa jednog se događaja brzo
prelazi na drugi. Dijalozi su kratki, neceloviti, pa čitalac ima osećaj
uskraćenosti pri pokušaju da odgonetne dublje slojeve likova i njihovu
psihološku strukturu. To se naročito odnosi na likove Nadice i Olge, koje, kao
nosioci ženskog principa, nisu kao likovi zaokružene i celovite. Sa druge strane, uočljivo je preopširno
izveštavanje o svetskoj političkoj sceni, kome se ne vidi jasna svrha u tekstu.
Često nailazimo na te pasuse koji koče radnju i skreću pažnju sa njenog toka. Sam
paralelizam, kao nosilac strukture teksta, drugom svojom polovinom se nalazi u
odlomcima epa, postavljenih između proznih celina. Iako je, idejno, takva
konstrukcija legitimna, u samom romanu ovi poetski momenti nisu ispunili punu
funkciju. Grub, sirov jezik, nemarno postavljen stih, mutne pesničke slike,
njihova nedokučivost i nerazgovetnost
zbunjuju čitaoce. Naivna retoričnost i njena neskrivena patetika prevazilaze
patos kojim se htelo da opeva stradanje pojedinca, naroda i države.
Takođe, pojedine piščeve unutartekstovne
intervencije, kao ona na početku romana pri upoznavanju Gavrilovog lika i
njegove slojevitosti su suvišne. Isto tako, i piščeva objašnjenja o postojanju
stvarnog epa van okvira imaginarnog sveta dela takođe ruše strukturne činioce
romana. Ovi su elementi gradivno tkivo fikcije i kao takvi treba da postoje u
delu, nezavisno od realnih vantekstovnih okolnosti, čak i kada je u pitanju
hronika.
Čitaocu je
jasno iz kojih je pobuda i pod kojim okolnostima ovo delo nastalo. Pisac, kao
ni glavni junak, ni u jednom trenu razaranja nije pomislio da napusti rodno
tlo.
Ta ideja stiocizma, pesničkog idealizma je i
danas očita u tekstu. Epilog romana je dat u stihovima, što nagoveštava da
Stevan, iako odsutan iz Gavrilovog života, nastavlja da traje mimo njega.Može
se zaključiti da nas pisac navodi na misao da su ideali neuništivi, baš kao i
poezija, kao i sve što je nastalo i rodilo se iz velikih osećanja koja
prevazilaze čovekovu moć poimanja. Stvaranje, kao jedini beg iz sivila dana, u
ovom je delu postalo činilac opstanka, i tako nadraslo sva rušenja i
obesmišljavanja ljudskog trajanja.
Nataša Kasaš ( tada Marković ☺)
Natašina
Čitaonica 2020.© Nataša Kasaš
Коментари
Постави коментар