Zagrljaj iznutra Danas sam izašla na ulicu i prvi put od kako je uvedeno vanredno stanje uputila se u jedan market, udaljen dvadesetak minuta hoda od mog stana. Koliko je čudesan osećaj biti na ulici, to sigurno ovih dana najbolje znaju penzioneri. Koliko je teško privići se na realnost u kojoj smo prekriveni maskama i rukavicama, u kojoj zaobilazimo jedni druge na propisanoj razdaljini, to znamo svi. Hodam, a ne verujem da hodam. Skinem masku i pravim se da je sve u redu. Treba mi da osetim taj vazduh, udare vetra na raskrsnicama. Još sam i pomislila: Evo, bar da se sećam ulice i slobode narednih šezdeset sati. Koliko je to bolesno? Čovek je biće slobode. Svest i duh ove planete. Priroda je ćudljivo božanstvo. Rukavice sam stavila tek kad sam bila pred marketom. Skinula ih tek kad sam došla u stan, uz veliko olakšanje. Ima nešto i u utočištima koja smo gradili za sebe. Ima nešto i u nama, pitomo i stidljivo, što nas je čekalo, da ga se prisetimo. I svemu tome je potrebna za
Vaš vodič kroz svet pisane reči